Smrtova djeca ili: (post)ratno iskustvo i postjugoslovenska književnost // književni program
Književni program “Smrtova djeca ili: (post)ratno iskustvo i postjugoslovenska književnost” je održan u subotu, 24. marta 2018. u novosadskoj kafe-knjižari Bulevar Books.
U razgovoru su učestvovali: Amila Kahrović-Posavljak, spisateljica, Kristina Ljevak, novinarka i urednica i Bojan Krivokapić, pisac. Uz predstavljenje romana “Smrtova djeca” Amile Kahrović-Posavljak, objavljenog 2017. godine u izdavačkoj kući Buybook u Sarajevu, razgovaralo se o (ne)pisanju rata i traume, uticajima ratne i post-ratne stvarnosti na savremenu post-jugoslovensku književnost, te uloge i značaja književnosti u procesima sagledavanja i razumevanja ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošloga veka. Vojvođanski građanski centar zahvaljuje svima koji su bili na ovom programu, a uskoro najavljuje i nove književne i tribinske programe.
Otvaranje izložbe”Mozaik sećanja : priče koje smo poneli”
Izložba je nastala u okviru međunarodnog projekta “Outcast Europe” a sastoji se od ličnih priča i predmeta ljudi koji su imali izbegličko iskustvo u vezi sa ratovima devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji. Dalibor iz Pule, Fatime iz Đakovice, Merima iz Bihaća, Anđelko iz Prizrena, Stjepan iz Kukujevaca – imaju nešto zajedničko.
Priče koje su poneli sa sobom dok su odlazili iz svojih kuća i stanova, u nepoznato.
“Outcast Europe” realizuju osim Srbije i organizacije iz Češke, Mađarske, Grčke, Bugarske i Makedonije . U svakoj od država se u istom vremenskom periodu održavaju izložbe koje obrađuju temu migracija i izbeglištva u prošlosti i danas. Koncept izložbi ide kroz vreme i prelazi granice, odražava uticaj migracija kao dela ličnog iskustva i kolektivne svesti Evropljana. Govori o ličnim pričama, kroz artefakte, porodično nasleđe koje nude građani, migranti i izbeglice koji trenutno žive u Evropi.
Izložba je bila otvorena od 7-15. jula 2018.
Vukovar – 27 godina posle // Poseta
Juče smo bili u posesti Vukovarskoj bolnici 1991.- Mjestu sjećanja i na poljoprivrednom dobru Ovčara.
U podrumskim prostorijama Vukovarske bolnice, verno je rekonstruisan život nekoliko stotina ranjenika i bolničkog osoblja tokom višemesečne okupacije grada. Posetiocima se nudi multimedijalni prikaz ratnih zbivanja unutar bolnice tokom jeseni 1991. godine. Pre obilaska prostorija, razgovarali smo sa ratnom upravnicom bolnice, dr Vesnom Bosanac.
Nakon posete bolnici, uputili smo se u današnji Spomen dom Ovčara.Spomen dom Ovčara mesto je stradanja mnogih civila i ranjenika tokom agresije i okupacije Vukovara 1991. g.
Hangar – mesto ratnih zločina, u znak sećanja na žrtve, pretvoren je u memorijalni centar. Za javnost je otvoren 2006. g. inicijativom i u sklopu rada Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracionih logora. Spomen dom je autorsko delo zagrebačkog akademskog slikara Miljenka Romića.
Na plafonu spomen-doma postavljena je po jedna svetiljka-zvezda za svakoga ubijenog i nestalog u hangarima Ovčare. U podu su instalirane čaure kao simboli sredstva izvršenja zločina. Slike ubijenih i nestalih iz Vukovarske bolnice, njih 261, raspoređene su po zidovima u nizu koji ima oblik pletera, a ispod njih su izložene lične stvari ubijenih nađene u masovnim grobnicama. Celi Spomen dom Ovčara je u mraku, jer su se zločini događali noću.
Na sredini poda nalazi se spirala, simbol zatvorenog kruga zla. Atmosfera u hangaru osmišljena je tako da što više nalikuje onoj iz 1991. g. te da svaki posetilac može da oseti tu mračnu atmosferu.
Na Ovčari je ubijeno 200 ljudi, dok se još uvek ne zna sudbina 61 osobe koja je odvedena iz bolnice.
3300km po izbegličkoj ruti // Goran Blažević
„Solidarity Walk 4km/h“ donosi priču o putovanju peške dugom preko 3000 kilometara.
Krajem 2016. godine Goran Blažević je krenuo na put tokom kojeg je hodao od Petre u Jordanu do rodnog Umaga, noseći poruku mira i solidarnosti. Iskustva sa svog petomesečnog hodanja pretočio je u knjigu pod nazivom „Svilim.“
Tokom pet meseci hodanja Goran je iz uzavrele pustinje stigao do ledenih planina da bi nasposletku izbio na Jadransko more. Na put je krenuo sam, bez ikakve logistike i sponzora, naoružan samo dobrom voljom i željom da pošalje poruku mira i solidarnosti. Namera mu je bila da prati puteve po kojima su se kretale izbeglice iz Sirije i Iraka. Prehodao je Jordan, Palestinu, Izrael, Kipar, Tursku, Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Hrvatsku, pešačeći do Umaga.
Razgovor sa Goranom je vodio Bojan Krivokapić
Novembar, 2017.
Otvaranje izložbe “Prvi kadar: Prizren/Sarajevo”
Četvrtu godinu za redom Vojvođanski građanski centar organizuje izložbu fotografija „Prvi kadar: Sarajevo / Prizren“ po istoimenom programu koji se realizuje uz pomoć CCFD-Terre Solidarie iz Francuske.
Fotografije su nastale tokom boravka nekoliko mladih u ova dva grada. Oni nikad pre toga nisu posetili Sarajevo, odnosno Prizren, a bili su zainteresovani i spremni da razbiju sopstvene predrasude kreirane dugogodišnjim negativnim medijskim izveštavanjem i političkim izjavama različitih aktera sa negativnom konotacijom.
„Šta ćeš u Prizrenu/Sarajevu, zar je tamo uopšte bezbedno?!“
Pitanje sa kojim se vrlo često susrećemo, iako je od rata u Bosni / na Kosovu prošlo dosta godina, uputilo nas je na neophodnost rada na temi razbijanja predrasuda u vezi sa odlaskom, pogotovo na Kosovo, ali i u Bosnu, i uspostavljanja ličnih kontakata sa ljudima iz tih gradova.
Upravo ti lični kontakti, i lično prisustvo i upoznavanje, omogućavaju da se stekne pravi utisak o tome kakva je situacija danas u tim državama, i kako ljudi reaguju u međusobnim susretima.
Učesnici programa iz Novog Sada, Zrenjanina, Subotice, Jagodine, Sombora, posetili su filmske festivale, Sarajevo film festival i Dokufest, gde su imali priliku da pogledaju brojne dokumentarne filmove u vezi sa ljudskim pravima, i da se upoznaju sa akterima i kreatorima tih filmova.
Takođe, sreli su se i upoznali sa mladim ljudima iz regiona, posetili muzeje, memorijalne centre, spomenike, upoznavali se sa lokalnim stanovništvom i to sve beležili svojim fotoaparatima i telefonima.
Upravo od tih zabeleški, kreirali smo izložbu „Prvi kadar: Sarajevo / Prizren“ na koju vas sa velikim zadovoljstvom pozivamo, a čije se otvaranje održalo u nedelju, 26. novembra 2017. Café-u Pero (Železnička 10) i trajaće sedam dana.
Autori/ke fotografija: Snežana Milanković, Marko Mojović, Viktor Skoko, Bojan Josić, Krstina Molnar, Katarina Kostić i Nikola Maticki.
Novembar, 2017.
Vodimo vas na DOKUFEST i SARAJEVO FILM FESTIVAL
Niste imali priliku do sada da posetite Prizren i/ili Sarajevo, a baš biste voleli? Zanimate se za oblast dokumentarnog filma, fotografije, aktivizma i ljudskih prava? Želite da se upoznate sa ljudima iz regiona i ostatka Evrope koji dele slična interesovanja?
U svoje planere upišite da ove godine idete sa nama u Prizren na Dokufest i na SARAJEVO FILM FESTIVAL!
Ukoliko želite da se prijavite na program Prvi kadar, do NEDELJE u ponoć na office@vccns.org pošaljite nam motivaciono pismo sa osnovnim podacima o vama i tome zašto biste želeli da učestvujete u ovom programu.
Posle toga, čekirajte program oba festivala i sačekajte da vam javimo da se pakujete.
Dokufest Prizren: http://dokufest.com/2015/
Sarajevo film festival: http://www.sff.ba/
*kandidati/kandidatkinje koje uđu u uži izbor biće pozvani na razgovor pre kreiranja finalne liste učesnika na programu
*molimo vas da u prijavi naglasite da li biste išli u Sarajevo, Prizren ili na oba festivala kako biste nam olakšali posao u procesu formiranja grupa
U međuvremenu, pogledajte fotografije polaznika programa Prvi kadar iz prethodne godine:https://goo.gl/Uk1p29
Diskreditacija građanske hrabrosti – održana treća #StavUlice tribina
Poruka tribine: Ko razmišlja, taj je izdajnik!
Više od dve stotine građana posetilo je večerašnju tribinu „Diskreditacija građanske hrabrosti” koju je organizovao VCC – Vojvođanski građanski centar. Govornici su bili Marina Fratucan, autorka nedavno ukinute emisije „Radar”,Vanja Đurić, predstavnica inicijative „Podrži RTV”, Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Danas” i Bojana Jovanović, zamenica urednikaKRIK – Mreže za istraživanje kriminala i korupcije, a tribinom je moderirao Željko Stanetić, direktor VCC-a, ovih dana poznat javnosti i kao „ružičasti fantom”. Specijalni gosti tribine, bili su studenti – predstavnici Studentskog pokreta Novi Sad, koji su učestvovali u gerilskoj akciji razvijanja transparenta „Vi niste naši profesori” na kontramitingu koji je organizovala SNS.
Na stepeništu i platou Spensa, tokom sat i po vremena govornici i građani, izneli su svoje brige o pitanjima diskreditacije građanske hrabrosti, vodili su polemiku o medijskim slobodama i posebno istakli značaj zaštite javnih servisa od urzupacije vlasti. Tribina se odvijala u prilično satiričnom tonu – moderator je sve prisutne u prvih nekoliko minuta identifikovao izdajnicima i plaćenicima „čim imaju trunku zdravog razuma” i pozvao ih na diskusiju.
Marina Fratucan, inače predavač na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kratko je svoje početno izlaganje zaključila izjavom da je „sa ovim v.d. rukovodstvom RTV produžena ruka Srpske napredne stranke”, dalje je Draža Petrović prepoznao da „problem nije u tome što imamo paranoike u vlasti”, već i u tome što „imamo paranoike u medijima koji podržavaju vlast”. Bojana iz KRIK-a je fokus diskusije pomerila na problematiku zloupotrebe institucija, i analizirala ga na konkretnom slučaju KRIK-a, prilikom čega su postojale „osnovane sumnje da su informacije iz istraživanja KRIK-a procurele u Informer uz pomoć službi državne bezbednosti”.
Građani su spremno dočekali vreme predviđeno za diskusiju i nakon što su u više navrata kolektivnim aplauzom ispratili izjave govornika, u diskusiju su se uključili rečima podrške nezavisnosti javnog servisa i snažne osude spina – prikazivanja činjenica u namerno pogrešnom kontekstu, radi njihove relativizacije.
Na kraju tribine, najavljen je i četvrti „Podrži RTV” protest, zakazan za 27. jun, a predstavljen je i novi online portal www.stavulice.rs koji će biti onlajn podrška istoimenim tribinama i prostor za diskusiju građana o problemima koji ih okružuju.
STAV ULICE
#STAVULICE
Serija tribina Stav ulice dolazi kao odgovor građana i građanki na goruće probleme sa kojima se grad Novi Sad suočava i potrebe za jasnom artikulacijom stava građana i građanki o tim problemima. Tribine pod nazivom Stav ulice imaju kao svoj osnovni cilj ukazivanje na različite mogućnosti reagovanja, ali i izgradnju platforme koja će ponuditi prostor za razvoj kritičkog stava i uključiti veliki broj onih koji u ovom gradu žive.
Svaka u nizu od planiranih tribina biće organizovana na otvorenom, na različitim gradskim lokacijama koja predstavljaju „okupljališta“ građana i građanki i imaće drugačiju temu. Želja nam je da ukažemo na potencijale Novog Sada, preskačući inertnost medija u pogledu ovih tema i ograničavajući aspekt zatvorenih prostora kao uobičajnih mesta za održavanje sličnih događaja.
Stav na ulice, u lice!
Lokacija prve tribine: Plato ispred Muzeja savremene umetosti Vojvodine
Datum: 11. avgust 2015. U 19h
NAZIV 1. tribine : Čije su gradske javne površine?
Tema 1. tibine : Šta se dešava sa javnim površinama u Novom Sadu? Zašto nestaju parkovi? Da li je privatni kapital važniji od interesa građana i građanki?
Zelene površine
Da li se nadležne službe na adekvatan način brinu o uređenim javnim povšinama i kako je moguće da utičemo na to da ih ima više? Kako možemo da utičemo na to da postojeće zelene površine učinimo atraktivnijim? Kako možemo da utičemo da nam garaže ne zamenjuju zelene površine, već da se grade i garaže i da se čuvaju zelene površine? Slučaj Dino park? Nelegalno pretvaranje parkića kod Muzeja Savremene umetnosti u garažu?
Grafiti & Plakati
Kakve su nam fasade u gradu? Da li za nelegalno grafitiranje možemo da pronađemo adekvatan mehanizam? Otkud toliko grafita mržnje u gradu? Kako radi Antigrafiti jedinica? Da li postoje malverzacije u radu Antigrafiti jedinice osnovane od strane gradonačelnika Novog Sada?
Ima li načina da utičemo na to da se plakatima političkih organizacija i plakatima koji reklamiraju žurke noćnih klubova (2 najmasovnija primera) ne uništavaju javne površine i da se ne zloupotrebljavaju? (oblepljeni su kontejneri, bandere, halo govornice, drveće itd.) Možemo li represijom da ih smanjimo ili imamo kao opciju i neku preventivu?
Biciklističke i pešačka staze
Kakve su posledice 0 izdvojenih dinara za biciklističke staze u gradu iako je bilo predviđeno 2000000? Ko se brine o rupama na biciklističkim stazama? Kako vozači automobila utiču na bezbednost biciklista?
__________________________________________________________________________________
Imaju li građanske inicijative snage da se nose sa problemima koji se svakodnevno pojavljuju? Da li je lična inicijativa imalo uticajna u gradu?
Da li se grad razvija planski ili divlje?
Šta mi kao obični građani i građanke možemo da uradimo kada naiđemo na problem?
Kako stvarati grad po meri građana i građanki uz njihovu aktivnu participaciju?
__________________________________________________________________________________
Na ova i druga pitanja potražićemo odgovore u razgovoru sa predstavnicima grada, građanskih inicijativa, nevladinih organizacija, stručnjaka.
Govornici:
Marko Trifković – Novosadska biciklistička inicijativa
Jana Damjanov – članica građanske inicijative Sačuvajmo park kod Muzeja
Dobrica Veselinović – Ministarstvo prostora /Ne davimo Beograd /
Predstavnik Grada (Aleksandar Bašić iz Gradskog veća za urbanizam -ako se odazove)
Aleksandar Bede – arhitekta i doktorand urbanizma
Publika 🙂 – jer, važano je uključiti se u razgovor!
moderator : Željko Stanetić , Vojvođanski građanski centar
Na ovu tribinu biće pozvani i predstavnici različitih drugih udruženja, organizacija, inicijativa, kao i samostalni aktivisti kako bi doprineli kvalitetu debate.
PRIČA O ANKI
Lični osvrt jedne od istraživačica na projektu Ukradena sloboda koji se bavio pitanjem prisilnih mobilizacija izbeglica devedesetih godna u Srbiji.
Pre nekih godinu i po dana, po jednom prilično sivom i tmurnom danu, išla sam sa koleginicom u Bajmok, onaj kraj Subotice.
Mislim da se pre toga nas dve nikada nismo našle skupa u tom kraju Vojvodine, pa smo čavrljale o kojekakvim uobičajenim temama – kakav je život u Subotici, koliko je hladno kad je hladno, koliko je toplo kad zagreje sunce, kakava nam je arhitektura i koliko dugo postoji Zoo vrt na Paliću .
Pošto je ona Novosađanka, bilo joj je zanimljivo da čuje kako veliki broj ljudi priča na Mađarskom oko nas, pošto smo pre Bajmoka sele u Subotici na kafu u Bodiš,čuvenu Lajoševu poslastičarnicu.
Tako nekako uljuljkane u kišni dan, krenule smo od stanice Lifke lokalnim autobusom ka Bajmoku, pripremajući se psihički za intervju koji je trebalo da uradimo sa Ankom.
Tada smo još, nakon iscrpljujućeg perioda istraživanja arhiva štampanih medija iz perioda ’91-95. u Matici u Novom Sadu, radile na intervjuima sa žrtvama i članovima porodica ljudi koji su bili prisilno mobilisani nakon šti su kao izbeglice iz Bosne i Hrvatske, došli u Srbiju.
Bilo nam je važno da razgovaramo sa što većim brojem ljudi i da njihove isposvesti prenesemo široj javnosti jer ljudi oko nas nisu znali kako su se neke državne strukture ophodile prema izbeglicama nakon (ali i pre) Oluje.
Dok smo se spuštali ka Ankinoj kući, hodajući ulicom, nešto sam onako za sebe razmišljala o ljudima koje lično poznajem a koji su bili na neki način pogođeni ovim, ili nekim od ratova koji su se desili u bivšoj Jugoslaviji, i shvatila da je to prilično veliki broj.
Stigli smo pred kuću, pozovnili na drvenu kapiju i čekali.
Začulo se jedno „Evo, evo stižem.“
Potom se pojavila žena od nekih metar i osamdeset-devedeset, krupnija onako, zajapurena u licu od pomešanih emocija, seda i pomalo raščupana, iskolačenih plavkastih očiju, sada tužnih i sivkastih.
„Djeco moja hvala vam, hvala, velika vam hvala. Od kad ste me pozvali ja sam mislila, Bože, evo neko brine za mog Nikolu! Joj djeco, hvala vam.“
Počela je da nas grli i ljubi, stiskajući nas čvrsto kao da je želela da se uveri da smo stvarno došle i uporno je ponavljala – hvala vam.
Mi smo isprva bile potpuno zbunjene ovim ponašanjem i tom količinom zahvalnosti jer-znale smo da radimo dobru stvar, ali nismo mislile da treba da dobijamo neku posebnu zahvalnost, radile smo ono što mislimo da je odgovorno.
Na kraju će nam ipak postati jasno odakle Anki snage i reči za nas dve.
Ušavši u kuću, pogled mi je prvo pao na radni sto u kuhinji. Na njemu su bili uredno poslagani najrazličitiji lekovi. Nekih 30 kutija, jedna do druge. Srce, želudac, glava i nervi.
Malo me je to uplašilo,treba da vodimo intervju koji će sigurno biti emotivan, a ja ne znam u kakvom je Anka stanju, može da krene po zlu. Ipak, počeli smo odmah o tome ko kakvu kafu pije i koja je najbolja, i to mi je nekako skrenulo misli.
Počeli smo da pričamo sasvim spontano ,nakon što nam je napravila kafu, o tome kako je 4. avgusta krenula sa porodicom iz Vrhovina, kod Plitvica u Hrvatskoj.
„Ja sam nas dovezla na traktoru. Troje unučadi, snaju i komšinicinu malu unuku. Nismo znali gdje su mi muž i sinovi, samo smo morali da krenemo.“
Sve vreme dok priča, Anka ima izrazito povišen glas, crvenilo u licu i gleda nas čas sa velikim nepoverenjem čas sa velikom ljubavlju i zahvalnošću.
Od intezivnog emotivnog naboja koji je pratio početak našeg razgovora, i od velike treme i nekakve nelagodnosti koju osećam, zaboravljam da uključim mikrofon i propuštam da zabeležim prve autentične i možda najiskrenije i otvorenije delove razgovora, ali, to mi već u sledećem trenutku prestaje biti važno jer gubim osećaj da sam tu zbog posla.Rekla bih da smo i koleginica i ja u naredna dva, tri sata u toj maloj kuhinji sa gomilom lekova, po kišnom danu u Bajmoku, sedele zbog Anke i zbog njenog sina Nikole.
Pričala je Anka o svemu što joj se događalo za tih desetak dana putovanja u koloni, sećala se svakog detalja, svakog trenutka kada nisu imali vode ili hrane za decu. Dok priča ni u jednom momentu ne spominje da je njoj bilo teško, ili da je bila žedna, brinula je samo o sinovima za koje nije znala gde su i o unučićima u traktoru.
„Sin je danima tražio muža mog, Stojana, tamo po Hrvatskoj, dok ga nije pronašao i dok nisu u Srbiju uspjeli da uđu sa drugim sinom.
U Bajmok smo stigli 13. avgusta 1995. u jedan sat iza ponoći. Smjestili smo se kod rođaka ali smo za dva dana morali da izađemo i odemo u sportsku halu u Subotici, muž i ja.Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.“
Potom je nastavila da priča o Nikoli i o tome kako je bio jako dobar i sposoban i kako je učestvovao 1984. godine sa svojih 19 godina na čuvenim Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu.
Ponos joj je tada bio u uglovima onih lepih i umornih sivkastih očiju ali ga je tuga brzo preklopila uz naviranje besa.
„Saznala sam da su ga priveli kada je snaja Jovanka došla u sportsku halu u Subotici, gdje smo bili muž i ja, i rekla :
„Baba, nema Nikole!“
„Kako nema?“ rekoh ja.
Kaže snaja: „Pokupili Nikolu na autobuskoj stanici u Novom Sadu.“
To je bilo 22. Septembra 1995. Nismo znali ni kud je otišao, ni što je.
Nije nam se nikada uspio javiti.
Mi smo tražili po Baranji, kad je došla jedna žena i rekla meni : „Anka, nemoj tu da tražiš, on je najverovatnije pokupljen i oteran u Bosnu i odatle ga nikad nećeš dobiti.“
Žena je dobro rekla. Nikada ga nisam pronašla.
Mi smo godinama tražili telo.
Pet puta sam išla na identifikaciju, gde ti kažu- tamo ideš.
Jako je žalosno i teško kada majka svoje dete traži među ljudskim kosturima i koščicama.
Odemo i gledamo u hali u Banja Luci leševe i nema mog sina.
Jednom su mi rekli da je to moj Nikola, ali nije to bilo ni njegovo odelo, nije imao ni metak u levoj ruci koji je ostao u njemu, kad je bio ranjen.
Nismo htjeli da preuzmemo telo, nije to bio Nikola.
Neću da uzmem što nije moje.
Dali smo i krv na DNK analizu ali nikada ga nisu ni po tome pronašli.“
Celokupna Ankina priča o tome kako je napuštala svoju kuću, vozila traktor u koloni, sa svim detaljima o problemima i umoru koje su imali na put za Srbiju, nekako mi se činilo, nije mogla da se poredi sa pričom o traženju posmrtnih ostataka njenog sina Nikole i sa pričom kako je velika tragedija za nju to što joj država nikada nije ukazala neku čast za sina.
„Mi smo tužili državu Srbiju. Tužbu smo podneli 1999. godine. Prvo ročište je bilo tek 2005. godine. Dobili smo Odluku i obeštećenje 2006. godine, 5000 dinara invalidnine.
To nam je sve što smo ikada dobili od ove države.“
Kada smo završili intervju sa Ankom, i pored svega potresnog što nam je ispričala meni je nastavilo da odzvanja u glavi to da je njoj žao što joj država nikada nije pomogla, niti je Nikoli ukazala neku čast.
Naprotiv, država Srbija ga je prisilno mobilisala nakon izbeglištva i vratila na front, što je protivno međunarodnim i domaćim pravim aktima.
Ta želja i potreba nije samo Ankina, ona je ista gotovo kod većine ljudi sa kojima smo razgovarali.
Ta spremnost da se oprosti i da se zaborave sve patnje usled nedela jedne države, jednog sistema, ako bi se dobilo malo pažnje i prizanja tih patnji, meni je potpuno fascinantna.
Upravo zato, danas na dvadesetu godišnjicu Oluje, osećam neviđeno gađenje prema raznim vulinima, danima žalosti i foto izložbama u centru Novog Sada.
Jer, u tom Novom Sadu je 22. septembra 1995. ista ova država, sa jednako ogavnom političkom elitom na čelu, uhapsila izbeglicu iz Oluje, Nikolu, i bez mogućnosti da se javi svojoj porodici i svojoj mami Anki, ga vratila na front odakle mu se do dan danas gubi svaki trag.
Ukazivanje poštovanja i vraćanje dostojanstva žrtvama, braćo, a ne licemerje u Guči.
Jelena D.
Last Updated: May 14, 2021 by
Premijera filma “Nepodobni građani”
U četvrtak 24. maja 2018. godine je u Medija centru Vojvodine održana premijera našeg dokumentarnog filma “Nepodobni građani”.
Film je nastavak istoimenog projekta koji je obuhvatio višegodišnje istraživanje slučajeva zastrašivanja i proterivanja hrvatskog stanovništva iz Vojvodine tokom devedesetih godina. Film sadrži intimne ispovesti pojedinaca koji su bili direkno izloženi ili svedočili fizičkim i psihičkim maltretiranjima i pritiscima, sa ciljem njihovog iseljavanja iz Srbije.
Nakon filma usledila je istoimena panel diskusija sa akterima filma – Jelenom Dodig i Markom Klajićem, sa novinarom i istraživačem FHP-a Nemanjom Stjepanovićem, autorom filma Željkom Stanetićem i producentkinjom filma Jelenom Dukarić.
Panel je moderirao novinar Dunko Gruhonjić.
Na komentar gosta iz publike da se u filmu ne spominju Hrtkovci Željko Stanetić, autor filma, je rekao : „Naša intencija je bila da priču prikažemo šire od Hrtkovaca, koji se u javnosti najčešće spominju i stvaraju utisak da se zastrašivanje i proterivanje Hrvata jedino tamo dešavalo, ili makar da se tamo dešavalo najintenzivnije. Kada probate da pronađete na internetu bilo šta o ovoj temi, izlaziće vam samo vesti koje imaju veze sa Hrtkovcima ili sa godišnjicom Šešeljevog govora u tom selu.
Nemanja Stjepanović je izjavio kako za Hrtkovce barem postoji ta presuda Šešelju, i jasno utvrđene činjenice. Potvrda da se desilo nasilje prema Hrvatima u Hrtkovcima, da je Šešelj to nasilje izazvao.
„To što on govori da su ti ljudi otišli dobrovljno, mi dobro znamo da to nije istina, a sad imamo i sudski potvrđeno da to nije istina. Na kraju krajeva, on sam u tom govoru kaže da ako Hrvati ne budu sami hteli da odu- mi ćemo ih odvesti do granice.
Presude za druga mesta ne postoje, ali da nije bilo Haškog tribunala ne bi bilo ni presude za Hrtkovce.
Nikada nije sudski utvrđeno ko je posle tog Šešeljevog govora počinio to nasilje i zastrašivanje, ko su učesnici tog nasilja, ko su organizatori tog nasilja, ne samo u Hrtkovcima nego i u drugim selima u Vojvodini. To nije urađeno zato što bi neminovno dovelo do toga koja je bila uloga države, šta je to država radila i šta država nije radila u to vreme dok se nasilje nad Hrvatima i drugim nesrbima u Vojvodini dešavalo.“ rekao je Stjepanović.
Jelena Dukarić, producentkinja filma izjavila je da je matrica zastrašivanja Hrvata i drugih nesrba u Vojvodini tokom devedesetih ista. „ Ono što se dešavalo u Hrtkovcima, dešavalo se i u drugim mestima u Vojvodini koja su bila pretežno naseljena hrvatskim stanovništvom. Ljudi su zastrašivani, psihički i fizički maltretirani i u Kukujevcima, Moroviću, Beški, Slankamenu, Petrovaradinu. Oni su premlaćivani u policijskim stanicama, maltretirani psihički na svojim poslovima samo zato što su Hrvati.“
Stjepanović je još dodao: „Kada se svuda stvari dešavaju na isti način, kada postoji jedna matrica po kojoj se vrše zastrašivanja, to znači da se stvari ne dešavaju bez prethodnog plana. To je organizovano sa nekog višeg mesta. Kada nešto ima određen svoj početak i kraj, kada se dešava sve na istoj geografskoj teritoriji, kada se dešava sve po određenoj matrici, onda možemo da kažemo, a tako to tretira i međunarodno pravo, da je postojao plan.“
Marina Fratucan, novinarka koja je devedesetih radila na Yutelu i koja je pratila u to vreme dešavanja u vezi sa zastrašivanjem rekla je da je još pre Hrtkovaca , išla po sremskim selima Kukujevci, Gibarac, Ruma, Slankamen.
„Porodice su bile zastrašivane, imovina uništavana. Bacane su im bombe u dvorišta.Ispisivali su im natpise po kućama. Zastršivali su im maloletnu decu na putu do škole. Koristili su te perfidne metode.
Ljudi sa kojima sam ja razgovarala, pogotovo mlađa generacija, nisu znali šta da rade. Bili su zaplašeni. Stariji ljudi su govorili da ne idu odavde i dok bi stajali na svom kućnom pragu su govorili da samo mrtve mogu odatle da ih odvedu. Bili su veoma odlučni da ne napuste svoje kuće.
Neke od njih koje sam intervjuisala u Hrtkovcima, sam kasnije srela nažalost u Hrvatskoj, u mestu Kula. Tu je bila jedna žena koja je Srpkinja, ali je udata za Hrvata, i isti taj teror je doživljavala zato što je udata za njega, i ona sad plače u toj Kuli. I sad posle 20 godina ona je potpuno izgubljna. Niti je Srpkinja, niti je Hrvatica.“ rekla je Fratucan.
Marko Kljajić, sveštenik i župnik rimokatoličke crkve, jedan od sagovornika u filmu „Nepodobni građani“ ali i gotovo jedini hroničar tog vremena koji je napisao knjigu „Kako je umirao moj narod“ u kojoj je zabeležio sudbine mnogih zastrašenih i proteranih Hrvata iz Vojvodine, govorio je o svojoj knjizi i tome kakav značaj ima ona za istoriju ovih prostora.
„Nisam hteo da idemu Hag (kao svedok), da se ne bi sa mnom poigravali. Pozvao sam ih da dođu u Petrovaradin. Moju majku su maltretirali u gradskom autobusu u Petrovaradinu.“
„Kada je Šešelj oslobođen, rekao sam novinarima da sam to i očekivao. I posle Miloševića- Milošević. I posle Šešelja- Šešelj. Izmeili su se samo malo imena. Ko je naslednik Miloševića? Ivica Dačić. Ko je sada na vrhu piramide državne- pa kum! Ili kumče Vojislava Šešelja..“
Jelena iz Osijeka, takođe jedna od aktera filma na panelu je rekla:
„Mislila sam da sam prevazišla emocije posle 27 godina, ali eto- dovoljan je i jedan detalj pa da isplivaju. I danas je puno toga isplivalo. Shvatila sam jednu stvar- ono što nije napisano, nije se ni dogodilo. Ja godinama želim da napišem knjigu o tome šta se dešavalo, ali stalno nalazim neke razloge da to ne napravim- prebolno mi je. Sećam se kada smo prelazili granicu kod Subotice, jedan policajac mi je rekao da idemo verovatno zato što nam se ne sviđa ovde, a ja sam mu odgovorila da ne idem zato što sam kriva, nego zato što moram. Vratiću se kad bude neko drugo vreme. Mogu da pogledam ljudima u oči, nisam ništa ružno uradila,ali sam puno toga ružnog doživela.
Šešelj je spominjao da smo mi otišli iz nekih ekonomskih razloga, iz domoljubnih. Mi smo sa troje dece se spakovali u jedan mali kamion koji smo mogli da platimo u koji nam je jedva nešto stalo. I kad mo došli nismo ni bili svesni toga, jedan prijatelj mi je rekao kako je to tužno da celi jedan živto, skoro 40 godina, može da stane u jedna kamion u kom su se kotrljali i krompiri,i svašta nešto.
Nimalo to nije bilo dragovoljno, nimalo to nije bila laka odluka.Jako dugo smo je vagali, i puno toga pretrpeli misleći da će se to sve smiriti. Ima i gorih situacija. Gora je ituacija kod Oskomića, kod Matijevića. Kod Matijevića su spakvali stvari za krenuti uveče, i ujutru ih nema. Pronađeni su ubijeni ujutru u Mohovu.
Teško mi je govoriti o tim stvarima. Samo želim da se zna da to nisu bile lagane odluke. Evo, jedna gospođa koja je napravila ugovor na haubi automobila, došla je na srušenu kuću. Niti je država Hrvatska imala razumevanja za njen problem, niti je Srbija. Ona je celi svoj život provela posle u adaptiranom kokošinjcu. I umrla je evo na kraju, nije dočekala ni kuću ni pravdu.
Često razgovaram sa tim mojim ljudima, u Kukujevcima je bilo oko 2000 ljudi tih godina, a sad ih ima oko 17. Sedmoro je ubijeno. To ni malo ne govori o lakim trenucima, lakim odlukama.
Ja pokušava organizirat život dalje. Deset godina mi je trebalo da dođem u Šid kod sestre. Ja dolazim u te moje Kukujevce, dolazim na groblje. Dolazim među nepoznate ljude. U početku je postojao strah, ali ja sam tamo stranac. Šta ja značim tim ljudima. Posećujem neke ljude koje još uvek znam.
Jako sam se obradovala kada se pojavio Vojvođanski građanski centar sa ponudom za saradnju, i kada je Fond za humanitarno pravo objavio pisani materijal. Hvala tim mladim ljudima koji žele nešto napraviti, da se eto ta neka istina sazna. U meni nema mržnje, verujte. Ima jedna velika tuga zbog svega toga. Mislim da ako pokušati zatomit te neke huškačke stvari, ako priznamo što nam se dogodilo- na bilo kojoj strani, nekako imamo put da nastavimo dalje.
Mi smo generacija koja je morala platiti neku cenu. Treba iz prošlosti izvući neke pouke. Da izvučemo neke stvari koje nas mogu približiti, a ne ukopati ponovo u rovove.
Nismo zadovojni kako države tretiraju ovo pitanje, oni imaju neke druge prioritete. Mislim da će doći vreme da se sve što se dogodilonazove pravim imenom i d aćemo moći da gradimo bolju budućnost.“