Vase Stajića 20D, Novi Sad office@vccns.org +381 (0)21 523 173

Stefan Janjić i „Ništa se nije desilo”, ponovo među Novosađanima

Večeras, 18. aprila 2019. godine, u KS Svilara održana  je promocija romana “Ništa se nije desilo” autora Stefana Janjića.

Opis romana

Student medicine useljava se u stan pokojnog novinara velikog srpskog lista. Pokušavajući da napravi mesta za svoje stvari, u sređivanju naizgled bezvredne zaostavštine, pronalazi dokaz da je bivši vlasnik stana, cenjeni urednik ratne rubrike koja se bavila ličnim pričama iz Sarajeva pod opsadom, u tekstovima menjao imena žrtava i korigovao narečje, praveći tako od muslimana (budućih Bošnjaka) Srbe. Priča prati otkrivanje tajni i laži prethodnog stanara i suočavanje sa porodičnim i ličnim tajnama i lažima.

Roman „Ništa se nije desilo” ispreda policentričnu a maestralno uvezanu priču o nivoima zločina u ratu, o odnosu dokumenta i fikcije u istoriji, o jednoj porodici koja preživljava lične i opšte tranzicije, o detinjstvu devedesetih i mladosti u međuvremenima.

Stefan je doktorand Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, master komunikolog, diplomirani žurnalista, dobitnik Sakura stipendije i stipendije fondacije Konrad Adenauer, izuzetne nagrade Senata Univerziteta u Novom Sadu, Nagrade za najboljeg mladog istraživača Filozofskog fakulteta, laureat je nagrade “Biće i jezik”, koju dodeljuje Savet za očuvanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića. Jedan je od najboljih medijskih analitičara i eksperata za medijsku pismenost u Srbiji, glavni i odgovorni urednik je FakeNews Tragača, medija koji se bavi dekonstrukcijom neistina koje proizvode drugi mediji.

Ovo poslednje u neraskidivoj je vezi sa temom romana, koja je upravo lažiranje novinske dokumentacije o ljudskim sudbinama.

Organizatori:
Prerazmišljavanje
Imprimatur
Forum studenata novinarstva Srbije
Vojvođanski građanski centar

Novi Sad – Santa Coloma (Barselona) // Youth exchange // Erasmus+

Od 15 – 22. marta 2019. u Novom Sadu ugostili smo u okviru Erasmus+ programa razmene mlade ljude iz Santa Kolome (Barselona, Španija).

Pričali smo multikulturalnosti, interkulturalnosti, ljudskim pravima, suočavanju s prošloću, razmenjivali smo mišljenja o lgbtiq temama.
Učili smo jedni od drugih, družili se, obilazili Novi Sad, Suboticu i Sremske Karlovce. Pričai smo o identitetima, nacionalnosti, religioznosti. Obeležili smo zajedno Međunarodni dan eliminacije rasne diskriminacije.

Sa partnerskom grupom iz Barselone, Grup Eirine planiramo da realizujemo i drugi deo programa u Santa Kolomi krajem septembra, kada će grupa iz Novog Sada ići na put 🙂

Hvala svim učesnicima! Vidimo se opet!

Đaci osnovnih škola u poseti izložbi Eho 77

Danas 22. januara 2019. godine, poslednjeg dana izložbe, smo imali priliku da ugostimo đake trećeg razreda OŠ “Đura Daničić” i đake od petog do osmog razreda OŠ “Ivan Gundulić”.

Umetnici Bojan Josić, Despina Antoniu i Kiril T. Konstantin bili su sa đacima i sa njima razgovarali o Novosadskoj raciji 1942. i svojim umetničkim delima inspirisanim tim događajem.
Šta je to instalacija, šta je performans, kojim tehnikama su se služili u slikanju, kako su proučavali događaj, .. Deca su bila puna pitanja i znatiželje, a po odlasku su tražili od svojih učiteljica i nastavnica da odmah imaju likovno.
Činjenica da su mogli da razgovaraju odmah sa stvaraocima izložnih dela za đake je bilo više nego interesantno.

Za nas je ovo bilo veoma važno iskustvo zbog prenošenje specifičnih znanja na najmlađe, kao i zbog buđenja njihovog interesovanja za događaje iz ne tako davne prošlosti, kritičkog promišljanja i volje za umetničkim izrazom.

EHO 77 // Otvaranje izložbe u Svilari

Sinoć, 15. januara 2019. godine, otvorena je multimedijalna izložba EHO 77 u Kulturnoj stanici Svilara o Novosadskoj raciji 1942.

Izložba, koju je organizovao Vojvođanski građanski centar, sastoji se od četiri konceptualno različita dela koja se kroz intermedijalnu komunikaciju međusobno nadopunjuju tvoreći tako kompleksno polje razumevanja jednog od najtraumatičnijih događaja u istoriji Novog Sada.

Četvoro mladih vizuelnih umetnika/ca iz Srbije, Bugarske, Makedonije i Grčke boravili su mesec dana u Novom Sadu i istraživali temu Novosadske racije, kako u njenom istorijskom kontekstu, tako i u odnosu na savremeni trenutak.

Tokom jednomesečnog boravka u Novom Sadu, Bojan Josić iz Srbije, Kiril T. Konstantin iz Makedonije, Martina Lapica iz Bugarske i Despina Antoniu iz Grčke posetili su kulturne institucije i organizacije u Novom Sadu, upoznali i istražili umetničku scenu grada, a učestvovali su i u javnim programima tokom kojih su publici prikazali svoj umetnički rad.

Iz njihovog rada i umetničkog istraživanja proisteklo je gotovo 20 različitih umetničkih dela na platnima, skulpture, kao i jedna interaktivna instalacija i performans.

Umetnička dela nastala u ovom procesu deo su međunarodnog programa saradnje između organizacija iz četiri pomenute zemlje, a sam projekat sufinaniran je iz programa Creative Europe Evropske komisije i predstavlja doprinos obeležavanju Godine evropskog kulturnog nasleđa.

Realizaicju izložbe pomogla je i Fondacija Novi Sad 2021.

Postavka se može pogledati do 22. januara.

Pozorišna radionica „O drugom: odnosi“

Vojvođanski građanski centar sinoć, 17. decembra 2018. godine gostovao u Dramskom studiju u Bačkoj Topoli.
Bojan Krivokapić i Jelena Dukarić održali su sinoć u Dramskom studiju u Bačkoj Topoli pozorišnu radionicu „O drugom: odnosi“. Kroz različite pozorišne metode i tehnike, a s naglaskom na impro-teatar, otvorena su pitanja da li i kako prepoznajemo situacije u društvu u kojima su jasne pozicije moći. Ko je i zašto na poziciji moći, šta ta moć znači, ko su „drugi“ i na osnovu čega dolazi do takvih definicija, kao i na koji način pozorište može da progovori o situacijama koje nas okružuju. Na ova i druga pitanja, kroz različite pozorišne vežbe, progovarali su članovi i članice Dramskog studija u Bačkoj Topoli.

Konferencija za medije: završetak Echo rezidencije

Danas, u utorak, 20. novembra 2018. u 11h u prostoriama EU Info Pointa u Novom Sadu održana je Konferencija za medije: Echo – na kojoj se predstavilo četvoro mladih umetnika/ca koji borave na jednomesečnoj umetničkoj rezidenciji u Novom Sadu i istražuju Novosadsku raciju, u njenom istorijskom kontekstu, ali i njene reperkusije na savremeni trenutak. Na Konferenciji je najavljena izložba koja će se realizovati u drugoj polovini januara 2019. godine.
Rezidencijalni program ECHO (European Cultural Heritage Onstage) okupio je u četvoro umetnika iz Srbije, Bugarske, Makedonije i Grčke.
Oni su se u prethodnih mesec dana boravka u Novom Sadu bavili temom Novosadske racije, a dela nastala tokom njihovog boravka biće prikazana u januaru iduće godine u Novom Sadu, a zatim i u Velikom Preslavu u Bugarskoj. Ideja ovog pilot projekta je da u godini koja je proglašena Godinom evropskog kulturnog nasleđa kroz različite umetničke forme ispita istoriju, kulturu i nasleđe različitih evropskih zajednica sa posebnim osvrtom na mračno nasleđe. Cilj jeste uticaj na individualni osećaj pripadnosti jedinstvenom kulturnom prostoru i otvaranje važnih društvenih tema kroz umetničke forme. Tokom jednomesečnog boravka u Vojvodini, Martina Lapica iz Bugarske, Depy Antoniou iz Grčke, Kiril Konstantin iz Makedonije i Bojan Josić iz Srbije imali su priliku da posete mnoge kulturne institucije i organizacije u Novom Sadu i upoznaju se sa lokalnom umetničkom scenom. Na kraju njihovog boravka – rezultat su: jedna instalacija, performans i gotovo 20 različitih dela na umetničkim platnima temom vezanih za jedan od najtraumatičnijih događaja u istoriji grada Novog Sada.
Četvoro mladih umetnika/ca izjavili su da im je ovaj boravak izuzetno značajan, kako na ličnom, tako i na profesionalnom planu i da se nadaju da će se i ubuduće vraćati u Novi Sad.
Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra izjavio je da je ovaj projekat važan za budući radi ove organizacije, koja već deset godina kontinuirano radi na osnaživanju procesa suočavanja s prošlošću i promocije ljudskih prava.

Međunarodni dan nestalih u Novom Sadu

Aktivisti I aktivistkinje Vojvođanskog građanskog centra su danas, 30. avgusta 2018. uličnom akcijom obeležili Međunarodni dan nestalih.

Prema podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, dvadeset i sedam godina nakon početka ratova u zemljama nastalim nakon raspada Jugoslavije, više od deset hiljada osoba se još uvek vode kao nestali.
Iako predstavnici država u regionu veoma često pominju pitanje nestalih osoba tokom ratova kao jedno od najvažnijih za korak napred i normalizaciju odnosa među tim državama, pomak na polju pronalaska i identifikacije nestalih lica je neznatan.
Rad institucija koje se bave pitanjem nestalih osoba gotovo je nevidljiv i može se reći da se ovim pitanjem aktivno bave samo udruženja porodica nestalih osoba i neke organizacije iz nevladinog sektora.

Obaveza je svih zemalja nastalih raspadom Jugoslavije da utvrde sudbine nestalih osoba i okolnosti pod kojima su nestale, dok je obaveza društava podsećanje na važnost ovog pitanja i saosećanje sa članovima porodica. Svaka od ovih osoba čija je sudbina i dalje nepoznata ostavila je za sobom prijatelje, porodicu, kolege i zaslužuje da ne bude deo zbirne statistike, već da joj se otkrivanjem istine vrati dostojanstvo.

Pozivamo sve institucije koje mogu da doprinesu rasvetljavanju sudbine nestalih da stаvljаnjem nа rаspolаgаnje relevаntnih informаcijа i transparentnim radom dаju svoj aktivan doprinos rаzrešаvаnju ovog problema. Na taj način pokazaće odgovornost prvenstveno prema porodicama onih koji su nestali, a ujedno i prema društvima koja nose taj teret duže od dve decenije

Promocija konkursa “Prvi kadar” i premijera istoimenog filma

Sinoć, 3. jula 2018. je u KC Lab-u održana promocija konkursa “Prvi kadar” .

„Prvi kadar“ je program nastao 2014. godine a podrazumeva odlazak nekoliko mladih ljudi iz Vojvodine u Sarajevo na Sarajevo film festival, i u Prizren na Dokufest.

Na promociji programa gosti su imali priliku da pogledate kratak dokumentarni film o ranijim posetama Sarajevu i Prizrenu i poslušaju razgovor ranijih učesnika programa o njihovim iskustvima.

Konkurs za ovogodišnji odlazak na festivale je otvoren do 8. jula 2018. u ponoć, a sve što je potrebno da uradite jeste da pošaljete svoje prijave na office@vccns.org sa sledećim podacima : ime, prezime, datum rođenja, i u nekoliko rečenica opis čime se bavite i zašto biste želeli da idete na festivale, odnosno da posetite Prizren i Sarajevo.

Osnovni uslovi za prijavu – da niste ranije imali prilku da posetite ove gradove i da ste u mogućnosti da ispratite program u potpunosti.

Kao i svake godine pre odlaska na festivale, izabrani učesnici imaće priliku i obavezu da pohađaju radionice koje će im pomoći da se bolje upoznaju sa dešavanjima u vezi sa raspadom Jugoslavije.4

Svi troškovi programa su pokriveni. ( radionice, put, hrana i smeštaj u Prizrenu i Sarajevu)

Orgaizator : Vojvođanski građanski centar
Podržano od strane CCFD-Terre Solidarie i Inicijative mladih za ljudska prava iz BiH.

Mozaik sećanja: otvoreni razgovori u KC Lab-u

Otvoreni razgovori će se sastojati iz dva panela – “Paralele: O izbegličkom iskustvu nekad i sad” i “Književnost (i) izbeglištvo: Priče koje smo poneli” – na kojima će govoriti pisci, novinari i aktivisti.
“Paralele: O izbegličkom iskustvu nekad i sad” otvoriće neka od pitanja koja se odnose na razumevanje kompleksnosti izbegličke situacije danas, sa osvrtom na iskustva iz devedesetih godina prošlog veka na prostorima bivše Jugoslavije.
O tome kako su se država i društvo odnosili prema (novim) izbeglicama, kao i o ulozi medija, govoriće direktor Centra za pomoć i zaštitu tražiocima azila Radoš Đurović, novinarka i publicistkinja iz Sarajeva Nidžara Ahmetašević, novinar Miodrag Sovilj, feministička aktivistkinja Gorana Mlinarević i novinarka Branislava Opranović, a razgovor će moderirati novinarka Milica Kravić.
“Književnost (i) izbeglištvo: Priče koje smo poneli” potegnuće pitanja odnosa književnosti prema izbegličkom iskustvu. Na koji način postjugoslovenska književnost progovara o jednom od žarišta ratne i posleratne stvarnosti govoriće pisac Bekim Sejranović, književnica Tanja Stupar Trifunović i pesnikinja Merima Dizdarević, dok će razgovor voditi pisac Bojan Krivokapić.

Premijera filma “Nepodobni građani”

U četvrtak 24. maja 2018. godine je u Medija centru Vojvodine održana premijera našeg dokumentarnog filma “Nepodobni građani”.
Film je nastavak istoimenog projekta koji je obuhvatio višegodišnje istraživanje slučajeva zastrašivanja i proterivanja hrvatskog stanovništva iz Vojvodine tokom devedesetih godina. Film sadrži intimne ispovesti pojedinaca koji su bili direkno izloženi ili svedočili fizičkim i psihičkim maltretiranjima i pritiscima, sa ciljem njihovog iseljavanja iz Srbije.

Nakon filma usledila je istoimena panel diskusija sa akterima filma – Jelenom Dodig i Markom Klajićem, sa novinarom i istraživačem FHP-a Nemanjom Stjepanovićem, autorom filma Željkom Stanetićem i producentkinjom filma Jelenom Dukarić.
Panel je moderirao novinar Dunko Gruhonjić.

Na komentar gosta iz publike da se u filmu ne spominju Hrtkovci Željko Stanetić, autor filma, je rekao : „Naša intencija je bila da priču prikažemo šire od Hrtkovaca, koji se u javnosti najčešće spominju i stvaraju utisak da se zastrašivanje i proterivanje Hrvata jedino tamo dešavalo, ili makar da se tamo dešavalo najintenzivnije. Kada probate da pronađete na internetu bilo šta o ovoj temi, izlaziće vam samo vesti koje imaju veze sa Hrtkovcima ili sa godišnjicom Šešeljevog govora u tom selu.

Nemanja Stjepanović je izjavio kako za Hrtkovce barem postoji ta presuda Šešelju, i jasno utvrđene činjenice. Potvrda da se desilo nasilje prema Hrvatima u Hrtkovcima, da je Šešelj to nasilje izazvao.
„To što on govori da su ti ljudi otišli dobrovljno, mi dobro znamo da to nije istina, a sad imamo i sudski potvrđeno da to nije istina. Na kraju krajeva, on sam u tom govoru kaže da ako Hrvati ne budu sami hteli da odu- mi ćemo ih odvesti do granice.
Presude za druga mesta ne postoje, ali da nije bilo Haškog tribunala ne bi bilo ni presude za Hrtkovce.
Nikada nije sudski utvrđeno ko je posle tog Šešeljevog govora počinio to nasilje i zastrašivanje, ko su učesnici tog nasilja, ko su organizatori tog nasilja, ne samo u Hrtkovcima nego i u drugim selima u Vojvodini. To nije urađeno zato što bi neminovno dovelo do toga koja je bila uloga države, šta je to država radila i šta država nije radila u to vreme dok se nasilje nad Hrvatima i drugim nesrbima u Vojvodini dešavalo.“ rekao je Stjepanović.

Jelena Dukarić, producentkinja filma izjavila je da je matrica zastrašivanja Hrvata i drugih nesrba u Vojvodini tokom devedesetih ista. „ Ono što se dešavalo u Hrtkovcima, dešavalo se i u drugim mestima u Vojvodini koja su bila pretežno naseljena hrvatskim stanovništvom. Ljudi su zastrašivani, psihički i fizički maltretirani i u Kukujevcima, Moroviću, Beški, Slankamenu, Petrovaradinu. Oni su premlaćivani u policijskim stanicama, maltretirani psihički na svojim poslovima samo zato što su Hrvati.“

Stjepanović je još dodao: „Kada se svuda stvari dešavaju na isti način, kada postoji jedna matrica po kojoj se vrše zastrašivanja, to znači da se stvari ne dešavaju bez prethodnog plana. To je organizovano sa nekog višeg mesta. Kada nešto ima određen svoj početak i kraj, kada se dešava sve na istoj geografskoj teritoriji, kada se dešava sve po određenoj matrici, onda možemo da kažemo, a tako to tretira i međunarodno pravo, da je postojao plan.“

Marina Fratucan, novinarka koja je devedesetih radila na Yutelu i koja je pratila u to vreme dešavanja u vezi sa zastrašivanjem rekla je da je još pre Hrtkovaca , išla po sremskim selima Kukujevci, Gibarac, Ruma, Slankamen.
„Porodice su bile zastrašivane, imovina uništavana. Bacane su im bombe u dvorišta.Ispisivali su im natpise po kućama. Zastršivali su im maloletnu decu na putu do škole. Koristili su te perfidne metode.
Ljudi sa kojima sam ja razgovarala, pogotovo mlađa generacija, nisu znali šta da rade. Bili su zaplašeni. Stariji ljudi su govorili da ne idu odavde i dok bi stajali na svom kućnom pragu su govorili da samo mrtve mogu odatle da ih odvedu. Bili su veoma odlučni da ne napuste svoje kuće.
Neke od njih koje sam intervjuisala u Hrtkovcima, sam kasnije srela nažalost u Hrvatskoj, u mestu Kula. Tu je bila jedna žena koja je Srpkinja, ali je udata za Hrvata, i isti taj teror je doživljavala zato što je udata za njega, i ona sad plače u toj Kuli. I sad posle 20 godina ona je potpuno izgubljna. Niti je Srpkinja, niti je Hrvatica.“ rekla je Fratucan.

Marko Kljajić, sveštenik i župnik rimokatoličke crkve, jedan od sagovornika u filmu „Nepodobni građani“ ali i gotovo jedini hroničar tog vremena koji je napisao knjigu „Kako je umirao moj narod“ u kojoj je zabeležio sudbine mnogih zastrašenih i proteranih Hrvata iz Vojvodine, govorio je o svojoj knjizi i tome kakav značaj ima ona za istoriju ovih prostora.
„Nisam hteo da idemu Hag (kao svedok), da se ne bi sa mnom poigravali. Pozvao sam ih da dođu u Petrovaradin. Moju majku su maltretirali u gradskom autobusu u Petrovaradinu.“
„Kada je Šešelj oslobođen, rekao sam novinarima da sam to i očekivao. I posle Miloševića- Milošević. I posle Šešelja- Šešelj. Izmeili su se samo malo imena. Ko je naslednik Miloševića? Ivica Dačić. Ko je sada na vrhu piramide državne- pa kum! Ili kumče Vojislava Šešelja..“

Jelena iz Osijeka, takođe jedna od aktera filma na panelu je rekla:
„Mislila sam da sam prevazišla emocije posle 27 godina, ali eto- dovoljan je i jedan detalj pa da isplivaju. I danas je puno toga isplivalo. Shvatila sam jednu stvar- ono što nije napisano, nije se ni dogodilo. Ja godinama želim da napišem knjigu o tome šta se dešavalo, ali stalno nalazim neke razloge da to ne napravim- prebolno mi je. Sećam se kada smo prelazili granicu kod Subotice, jedan policajac mi je rekao da idemo verovatno zato što nam se ne sviđa ovde, a ja sam mu odgovorila da ne idem zato što sam kriva, nego zato što moram. Vratiću se kad bude neko drugo vreme. Mogu da pogledam ljudima u oči, nisam ništa ružno uradila,ali sam puno toga ružnog doživela.
Šešelj je spominjao da smo mi otišli iz nekih ekonomskih razloga, iz domoljubnih. Mi smo sa troje dece se spakovali u jedan mali kamion koji smo mogli da platimo u koji nam je jedva nešto stalo. I kad mo došli nismo ni bili svesni toga, jedan prijatelj mi je rekao kako je to tužno da celi jedan živto, skoro 40 godina, može da stane u jedna kamion u kom su se kotrljali i krompiri,i svašta nešto.
Nimalo to nije bilo dragovoljno, nimalo to nije bila laka odluka.Jako dugo smo je vagali, i puno toga pretrpeli misleći da će se to sve smiriti. Ima i gorih situacija. Gora je ituacija kod Oskomića, kod Matijevića. Kod Matijevića su spakvali stvari za krenuti uveče, i ujutru ih nema. Pronađeni su ubijeni ujutru u Mohovu.
Teško mi je govoriti o tim stvarima. Samo želim da se zna da to nisu bile lagane odluke. Evo, jedna gospođa koja je napravila ugovor na haubi automobila, došla je na srušenu kuću. Niti je država Hrvatska imala razumevanja za njen problem, niti je Srbija. Ona je celi svoj život provela posle u adaptiranom kokošinjcu. I umrla je evo na kraju, nije dočekala ni kuću ni pravdu.
Često razgovaram sa tim mojim ljudima, u Kukujevcima je bilo oko 2000 ljudi tih godina, a sad ih ima oko 17. Sedmoro je ubijeno. To ni malo ne govori o lakim trenucima, lakim odlukama.
Ja pokušava organizirat život dalje. Deset godina mi je trebalo da dođem u Šid kod sestre. Ja dolazim u te moje Kukujevce, dolazim na groblje. Dolazim među nepoznate ljude. U početku je postojao strah, ali ja sam tamo stranac. Šta ja značim tim ljudima. Posećujem neke ljude koje još uvek znam.
Jako sam se obradovala kada se pojavio Vojvođanski građanski centar sa ponudom za saradnju, i kada je Fond za humanitarno pravo objavio pisani materijal. Hvala tim mladim ljudima koji žele nešto napraviti, da se eto ta neka istina sazna. U meni nema mržnje, verujte. Ima jedna velika tuga zbog svega toga. Mislim da ako pokušati zatomit te neke huškačke stvari, ako priznamo što nam se dogodilo- na bilo kojoj strani, nekako imamo put da nastavimo dalje.
Mi smo generacija koja je morala platiti neku cenu. Treba iz prošlosti izvući neke pouke. Da izvučemo neke stvari koje nas mogu približiti, a ne ukopati ponovo u rovove.
Nismo zadovojni kako države tretiraju ovo pitanje, oni imaju neke druge prioritete. Mislim da će doći vreme da se sve što se dogodilonazove pravim imenom i d aćemo moći da gradimo bolju budućnost.“