Vase Stajića 20D, Novi Sad office@vccns.org +381 (0)21 523 173

PRIČA O ANKI

Lični osvrt  jedne od istraživačica na projektu Ukradena sloboda koji se bavio pitanjem prisilnih mobilizacija izbeglica devedesetih godna u Srbiji.

Pre nekih godinu i po dana, po jednom prilično sivom i tmurnom danu, išla sam sa koleginicom u Bajmok, onaj kraj Subotice.
Mislim da se pre toga nas dve nikada nismo našle skupa u tom kraju Vojvodine, pa smo čavrljale o kojekakvim uobičajenim temama – kakav je život u Subotici, koliko je hladno kad je hladno, koliko je toplo kad zagreje sunce, kakava nam je arhitektura i koliko dugo postoji Zoo vrt na Paliću .
Pošto je ona Novosađanka, bilo joj je zanimljivo da čuje kako veliki broj ljudi priča na Mađarskom oko nas, pošto smo pre Bajmoka sele u Subotici na kafu u Bodiš,čuvenu Lajoševu poslastičarnicu.

Tako nekako uljuljkane u kišni dan, krenule smo od stanice Lifke lokalnim autobusom ka Bajmoku, pripremajući se psihički za intervju koji je trebalo da uradimo sa Ankom.

Tada smo još, nakon iscrpljujućeg perioda istraživanja arhiva štampanih medija iz perioda ’91-95. u Matici u Novom Sadu, radile na intervjuima sa žrtvama i članovima porodica ljudi koji su bili prisilno mobilisani nakon šti su kao izbeglice iz Bosne i Hrvatske, došli u Srbiju.
Bilo nam je važno da razgovaramo sa što većim brojem ljudi i da njihove isposvesti prenesemo široj javnosti jer ljudi oko nas nisu znali kako su se neke državne strukture ophodile prema izbeglicama nakon (ali i pre) Oluje.

Dok smo se spuštali ka Ankinoj kući, hodajući ulicom, nešto sam onako za sebe razmišljala o ljudima koje lično poznajem a koji su bili na neki način pogođeni ovim, ili nekim od ratova koji su se desili u bivšoj Jugoslaviji, i shvatila da je to prilično veliki broj.
Stigli smo pred kuću, pozovnili na drvenu kapiju i čekali.
Začulo se jedno „Evo, evo stižem.“
Potom se pojavila žena od nekih metar i osamdeset-devedeset, krupnija onako, zajapurena u licu od pomešanih emocija, seda i pomalo raščupana, iskolačenih plavkastih očiju, sada tužnih i sivkastih.
„Djeco moja hvala vam, hvala, velika vam hvala. Od kad ste me pozvali ja sam mislila, Bože, evo neko brine za mog Nikolu! Joj djeco, hvala vam.“
Počela je da nas grli i ljubi, stiskajući nas čvrsto kao da je želela da se uveri da smo stvarno došle i uporno je ponavljala – hvala vam.
Mi smo isprva bile potpuno zbunjene ovim ponašanjem i tom količinom zahvalnosti jer-znale smo da radimo dobru stvar, ali nismo mislile da treba da dobijamo neku posebnu zahvalnost, radile smo ono što mislimo da je odgovorno.

Na kraju će nam ipak postati jasno odakle Anki snage i reči za nas dve.
Ušavši u kuću, pogled mi je prvo pao na radni sto u kuhinji. Na njemu su bili uredno poslagani najrazličitiji lekovi. Nekih 30 kutija, jedna do druge. Srce, želudac, glava i nervi.
Malo me je to uplašilo,treba da vodimo intervju koji će sigurno biti emotivan, a ja ne znam u kakvom je Anka stanju, može da krene po zlu. Ipak, počeli smo odmah o tome ko kakvu kafu pije i koja je najbolja, i to mi je nekako skrenulo misli.

Počeli smo da pričamo sasvim spontano ,nakon što nam je napravila kafu, o tome kako je 4. avgusta krenula sa porodicom iz Vrhovina, kod Plitvica u Hrvatskoj.

„Ja sam nas dovezla na traktoru. Troje unučadi, snaju i komšinicinu malu unuku. Nismo znali gdje su mi muž i sinovi, samo smo morali da krenemo.“

Sve vreme dok priča, Anka ima izrazito povišen glas, crvenilo u licu i gleda nas čas sa velikim nepoverenjem čas sa velikom ljubavlju i zahvalnošću.
Od intezivnog emotivnog naboja koji je pratio početak našeg razgovora, i od velike treme i nekakve nelagodnosti koju osećam, zaboravljam da uključim mikrofon i propuštam da zabeležim prve autentične i možda najiskrenije i otvorenije delove razgovora, ali, to mi već u sledećem trenutku prestaje biti važno jer gubim osećaj da sam tu zbog posla.Rekla bih da smo i koleginica i ja u naredna dva, tri sata u toj maloj kuhinji sa gomilom lekova, po kišnom danu u Bajmoku, sedele zbog Anke i zbog njenog sina Nikole.

Pričala je Anka o svemu što joj se događalo za tih desetak dana putovanja u koloni, sećala se svakog detalja, svakog trenutka kada nisu imali vode ili hrane za decu. Dok priča ni u jednom momentu ne spominje da je njoj bilo teško, ili da je bila žedna, brinula je samo o sinovima za koje nije znala gde su i o unučićima u traktoru.
„Sin je danima tražio muža mog, Stojana, tamo po Hrvatskoj, dok ga nije pronašao i dok nisu u Srbiju uspjeli da uđu sa drugim sinom.
U Bajmok smo stigli 13. avgusta 1995. u jedan sat iza ponoći. Smjestili smo se kod rođaka ali smo za dva dana morali da izađemo i odemo u sportsku halu u Subotici, muž i ja.Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.“

Potom je nastavila da priča o Nikoli i o tome kako je bio jako dobar i sposoban i kako je učestvovao 1984. godine sa svojih 19 godina na čuvenim Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu.

Ponos joj je tada bio u uglovima onih lepih i umornih sivkastih očiju ali ga je tuga brzo preklopila uz naviranje besa.

„Saznala sam da su ga priveli kada je snaja Jovanka došla u sportsku halu u Subotici, gdje smo bili muž i ja, i rekla :
„Baba, nema Nikole!“
„Kako nema?“ rekoh ja.
Kaže snaja: „Pokupili Nikolu na autobuskoj stanici u Novom Sadu.“
To je bilo 22. Septembra 1995. Nismo znali ni kud je otišao, ni što je.
Nije nam se nikada uspio javiti.

Mi smo tražili po Baranji, kad je došla jedna žena i rekla meni : „Anka, nemoj tu da tražiš, on je najverovatnije pokupljen i oteran u Bosnu i odatle ga nikad nećeš dobiti.“

Žena je dobro rekla. Nikada ga nisam pronašla.

Mi smo godinama tražili telo.
Pet puta sam išla na identifikaciju, gde ti kažu- tamo ideš.
Jako je žalosno i teško kada majka svoje dete traži među ljudskim kosturima i koščicama.
Odemo i gledamo u hali u Banja Luci leševe i nema mog sina.
Jednom su mi rekli da je to moj Nikola, ali nije to bilo ni njegovo odelo, nije imao ni metak u levoj ruci koji je ostao u njemu, kad je bio ranjen.
Nismo htjeli da preuzmemo telo, nije to bio Nikola.
Neću da uzmem što nije moje.
Dali smo i krv na DNK analizu ali nikada ga nisu ni po tome pronašli.“

Celokupna Ankina priča o tome kako je napuštala svoju kuću, vozila traktor u koloni, sa svim detaljima o problemima i umoru koje su imali na put za Srbiju, nekako mi se činilo, nije mogla da se poredi sa pričom o traženju posmrtnih ostataka njenog sina Nikole i sa pričom kako je velika tragedija za nju to što joj država nikada nije ukazala neku čast za sina.

„Mi smo tužili državu Srbiju. Tužbu smo podneli 1999. godine. Prvo ročište je bilo tek 2005. godine. Dobili smo Odluku i obeštećenje 2006. godine, 5000 dinara invalidnine.
To nam je sve što smo ikada dobili od ove države.“

Kada smo završili intervju sa Ankom, i pored svega potresnog što nam je ispričala meni je nastavilo da odzvanja u glavi to da je njoj žao što joj država nikada nije pomogla, niti je Nikoli ukazala neku čast.

Naprotiv, država Srbija ga je prisilno mobilisala nakon izbeglištva i vratila na front, što je protivno međunarodnim i domaćim pravim aktima.

Ta želja i potreba nije samo Ankina, ona je ista gotovo kod većine ljudi sa kojima smo razgovarali.
Ta spremnost da se oprosti i da se zaborave sve patnje usled nedela jedne države, jednog sistema, ako bi se dobilo malo pažnje i prizanja tih patnji, meni je potpuno fascinantna.

Upravo zato, danas na dvadesetu godišnjicu Oluje, osećam neviđeno gađenje prema raznim vulinima, danima žalosti i foto izložbama u centru Novog Sada.

Jer, u tom Novom Sadu je 22. septembra 1995. ista ova država, sa jednako ogavnom političkom elitom na čelu, uhapsila izbeglicu iz Oluje, Nikolu, i bez mogućnosti da se javi svojoj porodici i svojoj mami Anki, ga vratila na front odakle mu se do dan danas gubi svaki trag.

 

Ukazivanje poštovanja i vraćanje dostojanstva žrtvama, braćo, a ne licemerje u Guči.

 

 

Jelena D.

Share

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *