Lični osvrt  jedne od istraživačica na projektu Ukradena sloboda koji se bavio pitanjem prisilnih mobilizacija izbeglica devedesetih godna u Srbiji.

Pre nekih godinu i po dana, po jednom prilično sivom i tmurnom danu, išla sam sa koleginicom u Bajmok, onaj kraj Subotice.
Mislim da se pre toga nas dve nikada nismo našle skupa u tom kraju Vojvodine, pa smo čavrljale o kojekakvim uobičajenim temama – kakav je život u Subotici, koliko je hladno kad je hladno, koliko je toplo kad zagreje sunce, kakava nam je arhitektura i koliko dugo postoji Zoo vrt na Paliću .
Pošto je ona Novosađanka, bilo joj je zanimljivo da čuje kako veliki broj ljudi priča na Mađarskom oko nas, pošto smo pre Bajmoka sele u Subotici na kafu u Bodiš,čuvenu Lajoševu poslastičarnicu.

Tako nekako uljuljkane u kišni dan, krenule smo od stanice Lifke lokalnim autobusom ka Bajmoku, pripremajući se psihički za intervju koji je trebalo da uradimo sa Ankom.

Tada smo još, nakon iscrpljujućeg perioda istraživanja arhiva štampanih medija iz perioda ’91-95. u Matici u Novom Sadu, radile na intervjuima sa žrtvama i članovima porodica ljudi koji su bili prisilno mobilisani nakon šti su kao izbeglice iz Bosne i Hrvatske, došli u Srbiju.
Bilo nam je važno da razgovaramo sa što većim brojem ljudi i da njihove isposvesti prenesemo široj javnosti jer ljudi oko nas nisu znali kako su se neke državne strukture ophodile prema izbeglicama nakon (ali i pre) Oluje.

Dok smo se spuštali ka Ankinoj kući, hodajući ulicom, nešto sam onako za sebe razmišljala o ljudima koje lično poznajem a koji su bili na neki način pogođeni ovim, ili nekim od ratova koji su se desili u bivšoj Jugoslaviji, i shvatila da je to prilično veliki broj.
Stigli smo pred kuću, pozovnili na drvenu kapiju i čekali.
Začulo se jedno „Evo, evo stižem.“
Potom se pojavila žena od nekih metar i osamdeset-devedeset, krupnija onako, zajapurena u licu od pomešanih emocija, seda i pomalo raščupana, iskolačenih plavkastih očiju, sada tužnih i sivkastih.
„Djeco moja hvala vam, hvala, velika vam hvala. Od kad ste me pozvali ja sam mislila, Bože, evo neko brine za mog Nikolu! Joj djeco, hvala vam.“
Počela je da nas grli i ljubi, stiskajući nas čvrsto kao da je želela da se uveri da smo stvarno došle i uporno je ponavljala – hvala vam.
Mi smo isprva bile potpuno zbunjene ovim ponašanjem i tom količinom zahvalnosti jer-znale smo da radimo dobru stvar, ali nismo mislile da treba da dobijamo neku posebnu zahvalnost, radile smo ono što mislimo da je odgovorno.

Na kraju će nam ipak postati jasno odakle Anki snage i reči za nas dve.
Ušavši u kuću, pogled mi je prvo pao na radni sto u kuhinji. Na njemu su bili uredno poslagani najrazličitiji lekovi. Nekih 30 kutija, jedna do druge. Srce, želudac, glava i nervi.
Malo me je to uplašilo,treba da vodimo intervju koji će sigurno biti emotivan, a ja ne znam u kakvom je Anka stanju, može da krene po zlu. Ipak, počeli smo odmah o tome ko kakvu kafu pije i koja je najbolja, i to mi je nekako skrenulo misli.

Počeli smo da pričamo sasvim spontano ,nakon što nam je napravila kafu, o tome kako je 4. avgusta krenula sa porodicom iz Vrhovina, kod Plitvica u Hrvatskoj.

„Ja sam nas dovezla na traktoru. Troje unučadi, snaju i komšinicinu malu unuku. Nismo znali gdje su mi muž i sinovi, samo smo morali da krenemo.“

Sve vreme dok priča, Anka ima izrazito povišen glas, crvenilo u licu i gleda nas čas sa velikim nepoverenjem čas sa velikom ljubavlju i zahvalnošću.
Od intezivnog emotivnog naboja koji je pratio početak našeg razgovora, i od velike treme i nekakve nelagodnosti koju osećam, zaboravljam da uključim mikrofon i propuštam da zabeležim prve autentične i možda najiskrenije i otvorenije delove razgovora, ali, to mi već u sledećem trenutku prestaje biti važno jer gubim osećaj da sam tu zbog posla.Rekla bih da smo i koleginica i ja u naredna dva, tri sata u toj maloj kuhinji sa gomilom lekova, po kišnom danu u Bajmoku, sedele zbog Anke i zbog njenog sina Nikole.

Pričala je Anka o svemu što joj se događalo za tih desetak dana putovanja u koloni, sećala se svakog detalja, svakog trenutka kada nisu imali vode ili hrane za decu. Dok priča ni u jednom momentu ne spominje da je njoj bilo teško, ili da je bila žedna, brinula je samo o sinovima za koje nije znala gde su i o unučićima u traktoru.
„Sin je danima tražio muža mog, Stojana, tamo po Hrvatskoj, dok ga nije pronašao i dok nisu u Srbiju uspjeli da uđu sa drugim sinom.
U Bajmok smo stigli 13. avgusta 1995. u jedan sat iza ponoći. Smjestili smo se kod rođaka ali smo za dva dana morali da izađemo i odemo u sportsku halu u Subotici, muž i ja.Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.“

Potom je nastavila da priča o Nikoli i o tome kako je bio jako dobar i sposoban i kako je učestvovao 1984. godine sa svojih 19 godina na čuvenim Zimskim olimpijskim igrama u Sarajevu.

Ponos joj je tada bio u uglovima onih lepih i umornih sivkastih očiju ali ga je tuga brzo preklopila uz naviranje besa.

„Saznala sam da su ga priveli kada je snaja Jovanka došla u sportsku halu u Subotici, gdje smo bili muž i ja, i rekla :
„Baba, nema Nikole!“
„Kako nema?“ rekoh ja.
Kaže snaja: „Pokupili Nikolu na autobuskoj stanici u Novom Sadu.“
To je bilo 22. Septembra 1995. Nismo znali ni kud je otišao, ni što je.
Nije nam se nikada uspio javiti.

Mi smo tražili po Baranji, kad je došla jedna žena i rekla meni : „Anka, nemoj tu da tražiš, on je najverovatnije pokupljen i oteran u Bosnu i odatle ga nikad nećeš dobiti.“

Žena je dobro rekla. Nikada ga nisam pronašla.

Mi smo godinama tražili telo.
Pet puta sam išla na identifikaciju, gde ti kažu- tamo ideš.
Jako je žalosno i teško kada majka svoje dete traži među ljudskim kosturima i koščicama.
Odemo i gledamo u hali u Banja Luci leševe i nema mog sina.
Jednom su mi rekli da je to moj Nikola, ali nije to bilo ni njegovo odelo, nije imao ni metak u levoj ruci koji je ostao u njemu, kad je bio ranjen.
Nismo htjeli da preuzmemo telo, nije to bio Nikola.
Neću da uzmem što nije moje.
Dali smo i krv na DNK analizu ali nikada ga nisu ni po tome pronašli.“

Celokupna Ankina priča o tome kako je napuštala svoju kuću, vozila traktor u koloni, sa svim detaljima o problemima i umoru koje su imali na put za Srbiju, nekako mi se činilo, nije mogla da se poredi sa pričom o traženju posmrtnih ostataka njenog sina Nikole i sa pričom kako je velika tragedija za nju to što joj država nikada nije ukazala neku čast za sina.

„Mi smo tužili državu Srbiju. Tužbu smo podneli 1999. godine. Prvo ročište je bilo tek 2005. godine. Dobili smo Odluku i obeštećenje 2006. godine, 5000 dinara invalidnine.
To nam je sve što smo ikada dobili od ove države.“

Kada smo završili intervju sa Ankom, i pored svega potresnog što nam je ispričala meni je nastavilo da odzvanja u glavi to da je njoj žao što joj država nikada nije pomogla, niti je Nikoli ukazala neku čast.

Naprotiv, država Srbija ga je prisilno mobilisala nakon izbeglištva i vratila na front, što je protivno međunarodnim i domaćim pravim aktima.

Ta želja i potreba nije samo Ankina, ona je ista gotovo kod većine ljudi sa kojima smo razgovarali.
Ta spremnost da se oprosti i da se zaborave sve patnje usled nedela jedne države, jednog sistema, ako bi se dobilo malo pažnje i prizanja tih patnji, meni je potpuno fascinantna.

Upravo zato, danas na dvadesetu godišnjicu Oluje, osećam neviđeno gađenje prema raznim vulinima, danima žalosti i foto izložbama u centru Novog Sada.

Jer, u tom Novom Sadu je 22. septembra 1995. ista ova država, sa jednako ogavnom političkom elitom na čelu, uhapsila izbeglicu iz Oluje, Nikolu, i bez mogućnosti da se javi svojoj porodici i svojoj mami Anki, ga vratila na front odakle mu se do dan danas gubi svaki trag.

Ukazivanje poštovanja i vraćanje dostojanstva žrtvama, braćo, a ne licemerje u Guči.

Jelena D.

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina ima čast da vas pozove na tribinu

NEČISTA SAVEST ILI 20 GODINA OD GENOCIDA U SREBRENICI

Četvrtak, 9. juli 2015. godine

Mesto: Medija centar Vojvodine Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Zmaj Jovina 3/I, Novi Sad

Početak: 19 časova

Učesnici:
Sandra Orlović, Fond za humanitarno pravo
Aleksandra Đurić-Bosnić, kulturološkinja
Želimir Žilnik, reditelj
Teofil Pančić, novinski pisac
Aleksandar Popov, Centar za regionalizam
Željko Stanetić, Vojvođanski građanski centar

Moderator razgovora je Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a

Dvadeset godina od genocida u Srebrenici Srbija još uvek odbija da se suoči sa devedesetim godinama prošlog veka i stravičnim zločinima počinjenim u njeno ime na prostorima bivše Jugoslavije. Još uvek se ne traže odgovori na važna pitanja: koje kulturne i društvene matrice su prouzrokovale genocid u Srebrenici, kao simbol svih zločina tokom rata na prostoru SFRJ? da li su te matrice još uvek dominante i da li postoji alternativa i gde se nalazi? ko stoji iza široke akcije poricanja i relativizacije genocida? šta predložena rezolucija o Srebrenici zapravo znači i kakve posledice može da ima? može li, na kraju, ovo društvo da ide napred bez katarze koje jedino donose priznanje i iskreno pokajanje? …

Pozivamo vas da budete sa nama.

Srdačan pozdrav,
Građanska Vojvodina

p.s. LIVE BROADCAST u zakazano vreme mozete pratiti na Ustream kanalu NDNV-a, na sledecoj adresi:
http://www.ustream.tv/channel/ndnvpress

Vojvođanski građanski centar vas poziva da se prijavite na

KONKURS

za  polaznice i polaznike programa „Prvi kadar: Sarajevo“ koji će trajati od 15. jula do 23. avgusta u Novom Sadu i u Sarajevu.

Program podrazumeva  edukativne radionice (pre odlaska na festival)  i sedmodnevnu posetu Sarajevo film festivalu od 16-22. avgusta 2015. koju Vojvođanski građanski centar organizuje u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava iz Bosne i Hercegovine.

Ukoliko želite da budete deo ovog programa, potrebno je da ispunjavate sledeće uslove:

–          da ste punoletni (do 30 godina)

–          da ste zainteresovani za oblast ljudskih prava i sticanje novih znanja

–          da ste zainteresovani za građanski aktivizam

–          da ste  zainteresovani za dokumentarni video/fotografiju

–          da živite na teritoriji AP Vojvodine

Ukoliko ispunjavate navedene uslove i želeli biste da učestvujete u ovom programu, potrebno je  da nam pošaljete na office@vccns.org  nešto o sebi (u nekoliko rečenica- ko ste i šta radite u životu 🙂 ) , šta vas je motivisalo da se prijavite na program (ukratko) i neki vaš foto/video/tekst rad na temu  SLOBODA.

Program „Prvi kadar: Sarajevo“ se realizuje drugi put u ovom formatu, a kako je bilo polaznicima prošle godine, možete da pogledate u foto albumu na našoj FB stranici :

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.896720580355292.1073741852.288607701166586&type=3

Najboljih pet prijava imaće jedinstvenu priliku da ove godine uživa u Sarajevu, na 21. Sarajevo film festivalu, nauči mngo toga zanimljivog o gradu,kao i da poseti različite organizacije i institucije.

Svi troškovi su pokriveni od strane organizatora.

Očekujemo vaše prijave i radujemo se druženju!

Konkurs se zatvara 21. juna u ponoć, a oni koji budu ušli u uži izbor biće pozvani na usmeni intervju, nakon čega ćemo objaviti listu od pet učesnika/učesnica programa.

Srećno!

Juče smo bili u Šidu, gde je u okviru Meseca ljudskih prava koji organizuje Inicijativa mladih, bilo planirano i predstavljanje našeg programa “Neispričane priče” i projekta “Nepodobni građani” koji se bavi proterivanjem hrvatskog stanovništva iz Vojvodine. Predstavljanje ovog projekta bio je samo deo celokupnog programa i zapravo je pratio debatu o proterivanju na kojoj smo očekivali i nekog od predstavnika opštine Šid.

U okviru istoimene manifestacije u Šidu je trebalo da se održi i izložba pod nazivom “Ovo je prajd”, na kojoj bi bile predstavljene fotografije sa ovogodišnje beogradske i osiječke Parade ponosa. Aktivisti i aktivistkinje Inicijative su u prostorijama biblioteke “Simon Piščević”, ranije postavili ovu izložbu, po ranijem dogovoru sa predstavnicima biblioteke.

U Šid smo došli nešto pre debate, kako bi stigli da vidimo i izložbu. Deset minuta posle, stigao je poziv organizatorima i obaveštenje da izložbe neće biti. Navodni razlog je oštećen zid biblioteke prilikom postavljanja izložbe, iako nikome nije bilo dozvoljeno da ode po slike i pogleda to famozno oštećenje jer je kompletna izložba već bila skinuta od strane nekog iz biblioteke. Da, fotografije su lepljene krep trakom. Naivno smo poverovali da će se rešenje pronaći, međutim otkazani su svi događaji planirani u biblioteci.

Zabranjeno, ne može. Ništa? Ništa. Zašto? Zato.

Da se vratim na proterivanje Hrvata. U ovoj priči, Šid kao opština, na svom obrazu ima veliku mrlju koja se teško pere. Kako bi i moglo biti lako kada se dve decenije uspešno ćuti. Ćuti se o zastrašivanju, maltretiranju i mučenju sopstvenih građana. Pored Šida, koji ima svoj deo tamne priče, tu su i sela u njegovoj okolini. Vašica u kojoj je sa zemljom sravnjena seoska katolička crkva, Morović u kome su tih godina nestala dva građanina čija se sudbina ni danas ne zna, Kukujevci u kojima je ubijena cela porodica Oskomić, iz kojih su proterani gotovo svi građani hrvatske nacionalnosti, a tamošnja crkva prvo ruinirana, a zatim jedno vreme korištena kao štala, a posle kao pilana.

Danas smo mogli da u medijima čitamo članke o pokretanju debate o ovim događajima u Sremu dvadeset godina posle njih. Nažalost, zahvaljujući šovinizmu onih koji zapravo nikada nisu otišli sa svojih pozicija, zamenili su ih oni članci koji vam pokažu koliko je ovde zapravo dvadeset godina malo.

Vojvođanski građanski centar najoštrije je osudio niz fašističkih napada na poslastičarnice i pekare čiji su vlasnici Albanci. Napadi su usledili nakon nereda na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija, a kao reakciju na ova dešavanja koalicija Građanska Vojvodina, čiji je VGC član, organizovala je polovinom oktobra tribinu a potom i veliki antifašistički skup u Novom Sadu.
Na tribini “Građanska solidarnost – građanski otpor” usvojen je proglas u kom se od Vlade Srbije traži da pod hitno preduzme sve potrebne mere i zaštiti predstavnike nacionalnih manjina koji su meta divljanja ekstremističkih i profašističkih grupa. Takođe, u proglasu su pozvani mediji da prekinu sa huškačkom i nacionalističkom uređivačkom politikom kojom doprinose širenju nasilja.

Kao jedna od većih akcija u borbi protiv fašizma, nakon tribine organizovan je Veliki antifašistički skup u Novom Sadu, a za datum je odabran 23. oktobar kada se ujedno obeležava i 70 godina oslobođenja Novog Sada od fašizma. Uprkos lošem vremenu i kiši, protestnoj šetnji pridružilo se oko 1500 građana i građanki, predstavnika cilivnog društva i nevladinog sektora.

Obraćajući se okupljenima, direktor Vojvođanskog građanskog centra Željko Stanetić, naglasio je da fašizam u Novom Sadu prepoznaje svakodnevno jer Kulturni centar vodi “čovek koji je u svađi sa umetnošću i kulturom”, jer je romskom paru oduzeto dete jer nije bilo dovoljno tamno, jer su oterani mladi stranci i razbijani prozori Omladinskog centra CK13.

Predstavnica organizacije Žene u crnom Marija Perković, poručila je da, nakon sedam godina kada je u Novom Sadu održan sličan antifašistički skup, građani ponovo moraju da protestuju iako se garnitura vlasti sada promenila.Ona je rekla da i vlast i opozicija “vitlaju” nacionalističkom ideologijom uz pomoć Crkve, i “time osnažuju profašističke snage, koje ugrožavaju ljude drugačijeg imena, seksualnosti, boje kože, vere ili političkog mišljenja”.

Protestne govore zaključio je novinar Teofil Pančić dodajući: “Ne mogu da verujem vlasti ni na državnom ni na lokalnom nivou, koja u svakom trenutku potvrđuje sve suprotno, i zato je važno da pustimo glas i ne dozvolimo joj da kidnapuje pojam antifašizma i radi sa njim šta hoće, jer tako dopuštamo da ispadnemo budale. Ne verujem njihovom deklarativnom i ulickanom antifašizmu, antifašizmu koji nije potkrepljen sopstvenom biografijom, ne verujem antifašizmu četničkog vojvode, ni čoveka koji je izjavljivao da za jednog našeg treba ubiti 100 njihovih, ko god bili naši i njihovi”.

Nakon održanih govora sa terase Nezavisnog društva novinara Vojvodine okupljeni su prošetali do keja i položili vence na Spomenik žrtvama racije.

Građansku Vojvodinu čine Centar za regionalizam, Građanska akcija Pančevo, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Zelena mreža Vojvodine, Centar za razvoj civilnog društva, Građanski fond Panonija, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Centar za interkulturnu komunikaciju, Vojvođanski građanski centar.

Nakon aktivnog učešća u prikupljanju humanitarne pomoći za stanovništvo ugroženo poplavama koje su zahvatile region u maju ove godine, Vojvođanski građanski centar je uz pomoć Građanskih inicijativa iz Beograda, uspeo da obezbedi dodatnu pomoć za najugroženije, nakon što su završene masovne akcije tokom poplava. Kako bismo utvrdili situaciju u Vojvodini urađeno je istraživanje na terenu, i slika koju smo dobili je vrlo zabrinjavajuća. Kao jedni od najugroženijih ovog puta za primanje pomoći određeni su stanovnici novosadskog naselja Veliki Rit i sremskog sela Jamena.

Stanje u Velikom Ritu nakon poplava ostalo je umnogome nepromenjeno do danas. Iako je izvestan kontigent donacija došao do ovih ljudi, svakodnevni život jako im je otežan iz više razloga. Kuće u kojima žive uglavnom su izgrađene od najlona, kartona i ostalih sekundarnih sirovina i veoma su osetljive na različite vidove nepogoda. Deo Velikog Rita u kome se nalaze domovi ugroženi majskim poplavama predstavlja divlji deo naselja, što dodatno otežava puteve pomoći porodicama koje su ugrožene. Obzirom da stanovnici Velikog Rita oskudevaju u osnovnim potrebama i hrani, u dogovoru sa predstavnicima Centra za afirmaciju Aškalija, odlučeno je se obezbede paketi sa osnovnim prehrambenim namirnicama za pedeset porodica.
Jamena je praktično jedino mesto koje je u Vojvodini bilo potpuno poplavljeno. Jedini objekti koji su ostali nepotopljeni, su deo Doma zdravlja, crkva i škola. Petnaest objekata čeka rušenje, ali ne postoji naznaka početka ni završetka izgradnje novih kuća za one čije se kuće ruše. Nasuprot ovom broju, daleko je veći broj onih koji su i  dalje u šatorima, čije su kuće pretrpele značajna oštećenja i koji na njima moraju izvršiti ozbiljne radove budući da se radi o starim objektima. Za porodice koje su najugroženije i koje su ostale bez gotovo celog pokućstva VGC  obezbedio je  12 ležajeva na razvlačenje koji će im zameniti improvizovane letnje ležaljke. U okviru dogovora sa kompanijom Vitorog iz Novog Sada, uspeli smo da umesto prvobitnih 10, obezbedimo 12 ležajeva, obzirom na činjenicu da su nam izašli u susret i obezbedili besplatan prevoz do porodica u Jameni.

Učešćem u projektu “Prvi kadar: Sarajevo, moje lično iskustvo” petoro aktivista i aktivistkinja iz Novog Sada imalo je priliku da poseti 20. Sarajevo film festival. Ovaj festival nastao je pred kraj četvorogodišnje opsade Sarajeva sa željom da se pomogne obnova civilnog društva, a danas je jedan od vodećih međunarodnih festivala u regionu. Naši ktivisti i aktivistkinje pratili su selekciju dokumentarnih filmova nakog čega su zajedno sa 80 aktivista iz regiona učestvovali na diskusijama sa autorima filmova. Program je sadržao filmove  koji su iz različitih uglova preispitivali ljudske živote, kao i stanje ljudskih prava u svetu.  Od LGBT teme (film SKANDAL iz Albanije), preko rasizma i nacizma (film PRESUDA U MAĐARSKOJ iz Mađarske), nenasilnog aktivističkog angažmana ( film SVAKODNEVNA POBUNA iz Austrije), do nekih malo opuštenijih i veselijih tema koje su se bavile bivšim ljubavima ( film LJUBAVNA ODISEJA iz Hrvatske), ljubavi u kasnijim godinama života (film BUJICA LJUBAVI iz Mađarske) , dokumentarni program bio je vrlo raznovrstan i kvalitetan. Pored festivala, učesnici su posetili glavna obeležja grada i godina pod Opsadom kao što su gradska Vijećnica, Istorijski muzej Bosne i Hercegovine, galerija Srebrenica, Tunel spasa i druge. Mesec dana pre samog festivala, učesnici programa imali su prilike da na tri predavanja slušaju o kontekstu raspada bivše Jugoslavije, slučaju opsade Sarajeva od ’92. do ’96, gledaju dokumentarne  filmove koji su im približili ove dve važne teme, kao što su „Ultimativni vodič za preživljavanje“  Fama collection;   „ Informativni razgovori“ Namika Kabila; „Većina počinje ovde“ u produkciji BIRN-a i nekoliko pobedničkih filmova sa prethodnih festivala. Nakon povratka iz Sarajeva, Vojvođanski građanski centar organizovao je izložbu fotografija učesnika i učesnica programa na temu “Sarajevo, moje lično iskustvo”. Nakon uspešne realizacije projekta Prvi kadar: Sarajevo, moje lično iskustvo, počeli smo pregovore sa još nekim festivalima u regionu i Evropi o uključivanju mladih iz Vojvodine u njihove aktivnosti. Polovinom oktobra bili smo u Barseloni i započeli pregovore sa predstavnicima Festivala dokumentarnih filmova o ljudskim pravima Festival De cine y derechos humanos. Nadamo se da ćemo u 2015.oj gledati mnogo dobrih filmova u Sarajevu, Zagrebu, Barseloni, Prizrenu, a možda neke od njih dovesti i u Novi Sad.

Učešćem u projektu “Prvi kadar: Sarajevo, moje lično iskustvo” petoro aktivista i aktivistkinja iz Novog Sada imalo je priliku da poseti 20. Sarajevo film festival. Ovaj festival nastao je pred kraj četvorogodišnje opsade Sarajeva sa željom da se pomogne obnova civilnog društva, a danas je jedan od vodećih međunarodnih festivala u regionu. Naši ktivisti i aktivistkinje pratili su selekciju dokumentarnih filmova nakog čega su zajedno sa 80 aktivista iz regiona učestvovali na diskusijama sa autorima filmova. Program je sadržao filmove  koji su iz različitih uglova preispitivali ljudske živote, kao i stanje ljudskih prava u svetu.  Od LGBT teme (film SKANDAL iz Albanije), preko rasizma i nacizma (film PRESUDA U MAĐARSKOJ iz Mađarske), nenasilnog aktivističkog angažmana ( film SVAKODNEVNA POBUNA iz Austrije), do nekih malo opuštenijih i veselijih tema koje su se bavile bivšim ljubavima ( film LJUBAVNA ODISEJA iz Hrvatske), ljubavi u kasnijim godinama života (film BUJICA LJUBAVI iz Mađarske) , dokumentarni program bio je vrlo raznovrstan i kvalitetan. Pored festivala, učesnici su posetili glavna obeležja grada i godina pod Opsadom kao što su gradska Vijećnica, Istorijski muzej Bosne i Hercegovine, galerija Srebrenica, Tunel spasa i druge. Mesec dana pre samog festivala, učesnici programa imali su prilike da na tri predavanja slušaju o kontekstu raspada bivše Jugoslavije, slučaju opsade Sarajeva od ’92. do ’96, gledaju dokumentarne  filmove koji su im približili ove dve važne teme, kao što su „Ultimativni vodič za preživljavanje“  Fama collection;   „ Informativni razgovori“ Namika Kabila; „Većina počinje ovde“ u produkciji BIRN-a i nekoliko pobedničkih filmova sa prethodnih festivala. Nakon povratka iz Sarajeva, Vojvođanski građanski centar organizovao je izložbu fotografija učesnika i učesnica programa na temu “Sarajevo, moje lično iskustvo”. Nakon uspešne realizacije projekta Prvi kadar: Sarajevo, moje lično iskustvo, počeli smo pregovore sa još nekim festivalima u regionu i Evropi o uključivanju mladih iz Vojvodine u njihove aktivnosti. Polovinom oktobra bili smo u Barseloni i započeli pregovore sa predstavnicima Festivala dokumentarnih filmova o ljudskim pravima Festival De cine y derechos humanos. Nadamo se da ćemo u 2015.oj gledati mnogo dobrih filmova u Sarajevu, Zagrebu, Barseloni, Prizrenu, a možda neke od njih dovesti i u Novi Sad.