U četvrtak 24. maja 2018. godine je u Medija centru Vojvodine održana premijera našeg dokumentarnog filma “Nepodobni građani”.
Film je nastavak istoimenog projekta koji je obuhvatio višegodišnje istraživanje slučajeva zastrašivanja i proterivanja hrvatskog stanovništva iz Vojvodine tokom devedesetih godina. Film sadrži intimne ispovesti pojedinaca koji su bili direkno izloženi ili svedočili fizičkim i psihičkim maltretiranjima i pritiscima, sa ciljem njihovog iseljavanja iz Srbije.

Nakon filma usledila je istoimena panel diskusija sa akterima filma – Jelenom Dodig i Markom Klajićem, sa novinarom i istraživačem FHP-a Nemanjom Stjepanovićem, autorom filma Željkom Stanetićem i producentkinjom filma Jelenom Dukarić.
Panel je moderirao novinar Dunko Gruhonjić.

Na komentar gosta iz publike da se u filmu ne spominju Hrtkovci Željko Stanetić, autor filma, je rekao : „Naša intencija je bila da priču prikažemo šire od Hrtkovaca, koji se u javnosti najčešće spominju i stvaraju utisak da se zastrašivanje i proterivanje Hrvata jedino tamo dešavalo, ili makar da se tamo dešavalo najintenzivnije. Kada probate da pronađete na internetu bilo šta o ovoj temi, izlaziće vam samo vesti koje imaju veze sa Hrtkovcima ili sa godišnjicom Šešeljevog govora u tom selu.

Nemanja Stjepanović je izjavio kako za Hrtkovce barem postoji ta presuda Šešelju, i jasno utvrđene činjenice. Potvrda da se desilo nasilje prema Hrvatima u Hrtkovcima, da je Šešelj to nasilje izazvao.
„To što on govori da su ti ljudi otišli dobrovljno, mi dobro znamo da to nije istina, a sad imamo i sudski potvrđeno da to nije istina. Na kraju krajeva, on sam u tom govoru kaže da ako Hrvati ne budu sami hteli da odu- mi ćemo ih odvesti do granice.
Presude za druga mesta ne postoje, ali da nije bilo Haškog tribunala ne bi bilo ni presude za Hrtkovce.
Nikada nije sudski utvrđeno ko je posle tog Šešeljevog govora počinio to nasilje i zastrašivanje, ko su učesnici tog nasilja, ko su organizatori tog nasilja, ne samo u Hrtkovcima nego i u drugim selima u Vojvodini. To nije urađeno zato što bi neminovno dovelo do toga koja je bila uloga države, šta je to država radila i šta država nije radila u to vreme dok se nasilje nad Hrvatima i drugim nesrbima u Vojvodini dešavalo.“ rekao je Stjepanović.

Jelena Dukarić, producentkinja filma izjavila je da je matrica zastrašivanja Hrvata i drugih nesrba u Vojvodini tokom devedesetih ista. „ Ono što se dešavalo u Hrtkovcima, dešavalo se i u drugim mestima u Vojvodini koja su bila pretežno naseljena hrvatskim stanovništvom. Ljudi su zastrašivani, psihički i fizički maltretirani i u Kukujevcima, Moroviću, Beški, Slankamenu, Petrovaradinu. Oni su premlaćivani u policijskim stanicama, maltretirani psihički na svojim poslovima samo zato što su Hrvati.“

Stjepanović je još dodao: „Kada se svuda stvari dešavaju na isti način, kada postoji jedna matrica po kojoj se vrše zastrašivanja, to znači da se stvari ne dešavaju bez prethodnog plana. To je organizovano sa nekog višeg mesta. Kada nešto ima određen svoj početak i kraj, kada se dešava sve na istoj geografskoj teritoriji, kada se dešava sve po određenoj matrici, onda možemo da kažemo, a tako to tretira i međunarodno pravo, da je postojao plan.“

Marina Fratucan, novinarka koja je devedesetih radila na Yutelu i koja je pratila u to vreme dešavanja u vezi sa zastrašivanjem rekla je da je još pre Hrtkovaca , išla po sremskim selima Kukujevci, Gibarac, Ruma, Slankamen.
„Porodice su bile zastrašivane, imovina uništavana. Bacane su im bombe u dvorišta.Ispisivali su im natpise po kućama. Zastršivali su im maloletnu decu na putu do škole. Koristili su te perfidne metode.
Ljudi sa kojima sam ja razgovarala, pogotovo mlađa generacija, nisu znali šta da rade. Bili su zaplašeni. Stariji ljudi su govorili da ne idu odavde i dok bi stajali na svom kućnom pragu su govorili da samo mrtve mogu odatle da ih odvedu. Bili su veoma odlučni da ne napuste svoje kuće.
Neke od njih koje sam intervjuisala u Hrtkovcima, sam kasnije srela nažalost u Hrvatskoj, u mestu Kula. Tu je bila jedna žena koja je Srpkinja, ali je udata za Hrvata, i isti taj teror je doživljavala zato što je udata za njega, i ona sad plače u toj Kuli. I sad posle 20 godina ona je potpuno izgubljna. Niti je Srpkinja, niti je Hrvatica.“ rekla je Fratucan.

Marko Kljajić, sveštenik i župnik rimokatoličke crkve, jedan od sagovornika u filmu „Nepodobni građani“ ali i gotovo jedini hroničar tog vremena koji je napisao knjigu „Kako je umirao moj narod“ u kojoj je zabeležio sudbine mnogih zastrašenih i proteranih Hrvata iz Vojvodine, govorio je o svojoj knjizi i tome kakav značaj ima ona za istoriju ovih prostora.
„Nisam hteo da idemu Hag (kao svedok), da se ne bi sa mnom poigravali. Pozvao sam ih da dođu u Petrovaradin. Moju majku su maltretirali u gradskom autobusu u Petrovaradinu.“
„Kada je Šešelj oslobođen, rekao sam novinarima da sam to i očekivao. I posle Miloševića- Milošević. I posle Šešelja- Šešelj. Izmeili su se samo malo imena. Ko je naslednik Miloševića? Ivica Dačić. Ko je sada na vrhu piramide državne- pa kum! Ili kumče Vojislava Šešelja..“

Jelena iz Osijeka, takođe jedna od aktera filma na panelu je rekla:
„Mislila sam da sam prevazišla emocije posle 27 godina, ali eto- dovoljan je i jedan detalj pa da isplivaju. I danas je puno toga isplivalo. Shvatila sam jednu stvar- ono što nije napisano, nije se ni dogodilo. Ja godinama želim da napišem knjigu o tome šta se dešavalo, ali stalno nalazim neke razloge da to ne napravim- prebolno mi je. Sećam se kada smo prelazili granicu kod Subotice, jedan policajac mi je rekao da idemo verovatno zato što nam se ne sviđa ovde, a ja sam mu odgovorila da ne idem zato što sam kriva, nego zato što moram. Vratiću se kad bude neko drugo vreme. Mogu da pogledam ljudima u oči, nisam ništa ružno uradila,ali sam puno toga ružnog doživela.
Šešelj je spominjao da smo mi otišli iz nekih ekonomskih razloga, iz domoljubnih. Mi smo sa troje dece se spakovali u jedan mali kamion koji smo mogli da platimo u koji nam je jedva nešto stalo. I kad mo došli nismo ni bili svesni toga, jedan prijatelj mi je rekao kako je to tužno da celi jedan živto, skoro 40 godina, može da stane u jedna kamion u kom su se kotrljali i krompiri,i svašta nešto.
Nimalo to nije bilo dragovoljno, nimalo to nije bila laka odluka.Jako dugo smo je vagali, i puno toga pretrpeli misleći da će se to sve smiriti. Ima i gorih situacija. Gora je ituacija kod Oskomića, kod Matijevića. Kod Matijevića su spakvali stvari za krenuti uveče, i ujutru ih nema. Pronađeni su ubijeni ujutru u Mohovu.
Teško mi je govoriti o tim stvarima. Samo želim da se zna da to nisu bile lagane odluke. Evo, jedna gospođa koja je napravila ugovor na haubi automobila, došla je na srušenu kuću. Niti je država Hrvatska imala razumevanja za njen problem, niti je Srbija. Ona je celi svoj život provela posle u adaptiranom kokošinjcu. I umrla je evo na kraju, nije dočekala ni kuću ni pravdu.
Često razgovaram sa tim mojim ljudima, u Kukujevcima je bilo oko 2000 ljudi tih godina, a sad ih ima oko 17. Sedmoro je ubijeno. To ni malo ne govori o lakim trenucima, lakim odlukama.
Ja pokušava organizirat život dalje. Deset godina mi je trebalo da dođem u Šid kod sestre. Ja dolazim u te moje Kukujevce, dolazim na groblje. Dolazim među nepoznate ljude. U početku je postojao strah, ali ja sam tamo stranac. Šta ja značim tim ljudima. Posećujem neke ljude koje još uvek znam.
Jako sam se obradovala kada se pojavio Vojvođanski građanski centar sa ponudom za saradnju, i kada je Fond za humanitarno pravo objavio pisani materijal. Hvala tim mladim ljudima koji žele nešto napraviti, da se eto ta neka istina sazna. U meni nema mržnje, verujte. Ima jedna velika tuga zbog svega toga. Mislim da ako pokušati zatomit te neke huškačke stvari, ako priznamo što nam se dogodilo- na bilo kojoj strani, nekako imamo put da nastavimo dalje.
Mi smo generacija koja je morala platiti neku cenu. Treba iz prošlosti izvući neke pouke. Da izvučemo neke stvari koje nas mogu približiti, a ne ukopati ponovo u rovove.
Nismo zadovojni kako države tretiraju ovo pitanje, oni imaju neke druge prioritete. Mislim da će doći vreme da se sve što se dogodilonazove pravim imenom i d aćemo moći da gradimo bolju budućnost.“

Književni program “Smrtova djeca ili: (post)ratno iskustvo i postjugoslovenska književnost” je održan u subotu, 24. marta 2018. u novosadskoj kafe-knjižari Bulevar Books.

U razgovoru su učestvovali: Amila Kahrović-Posavljak, spisateljica, Kristina Ljevak, novinarka i urednica i Bojan Krivokapić, pisac. Uz predstavljenje romana “Smrtova djeca” Amile Kahrović-Posavljak, objavljenog 2017. godine u izdavačkoj kući Buybook u Sarajevu, razgovaralo se o (ne)pisanju rata i traume, uticajima ratne i post-ratne stvarnosti na savremenu post-jugoslovensku književnost, te uloge i značaja književnosti u procesima sagledavanja i razumevanja ratova u bivšoj Jugoslaviji devedesetih godina prošloga veka. Vojvođanski građanski centar zahvaljuje svima koji su bili na ovom programu, a uskoro najavljuje i nove književne i tribinske programe.

Izložba je nastala u okviru međunarodnog projekta “Outcast Europe” a sastoji se od ličnih priča i predmeta ljudi koji su imali izbegličko iskustvo u vezi sa ratovima devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji. Dalibor iz Pule, Fatime iz Đakovice, Merima iz Bihaća, Anđelko iz Prizrena, Stjepan iz Kukujevaca – imaju nešto zajedničko.
Priče koje su poneli sa sobom dok su odlazili iz svojih kuća i stanova, u nepoznato.

“Outcast Europe” realizuju osim Srbije i organizacije iz Češke, Mađarske, Grčke, Bugarske i Makedonije . U svakoj od država se u istom vremenskom periodu održavaju izložbe koje obrađuju temu migracija i izbeglištva u prošlosti i danas. Koncept izložbi ide kroz vreme i prelazi granice, odražava uticaj migracija kao dela ličnog iskustva i kolektivne svesti Evropljana. Govori o ličnim pričama, kroz artefakte, porodično nasleđe koje nude građani, migranti i izbeglice koji trenutno žive u Evropi.

Izložba je bila otvorena od 7-15. jula 2018.

Juče smo bili u posesti Vukovarskoj bolnici 1991.- Mjestu sjećanja i na poljoprivrednom dobru Ovčara.
U podrumskim prostorijama Vukovarske bolnice, verno je rekonstruisan život nekoliko stotina ranjenika i bolničkog osoblja tokom višemesečne okupacije grada. Posetiocima se nudi multimedijalni prikaz ratnih zbivanja unutar bolnice tokom jeseni 1991. godine. Pre obilaska prostorija, razgovarali smo sa ratnom upravnicom bolnice, dr Vesnom Bosanac.

Nakon posete bolnici, uputili smo se u današnji Spomen dom Ovčara.Spomen dom Ovčara mesto je stradanja mnogih civila i ranjenika tokom agresije i okupacije Vukovara 1991. g.
Hangar – mesto ratnih zločina, u znak sećanja na žrtve, pretvoren je u memorijalni centar. Za javnost je otvoren 2006. g. inicijativom i u sklopu rada Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracionih logora. Spomen dom je autorsko delo zagrebačkog akademskog slikara Miljenka Romića.
Na plafonu spomen-doma postavljena je po jedna svetiljka-zvezda za svakoga ubijenog i nestalog u hangarima Ovčare. U podu su instalirane čaure kao simboli sredstva izvršenja zločina. Slike ubijenih i nestalih iz Vukovarske bolnice, njih 261, raspoređene su po zidovima u nizu koji ima oblik pletera, a ispod njih su izložene lične stvari ubijenih nađene u masovnim grobnicama. Celi Spomen dom Ovčara je u mraku, jer su se zločini događali noću.
Na sredini poda nalazi se spirala, simbol zatvorenog kruga zla. Atmosfera u hangaru osmišljena je tako da što više nalikuje onoj iz 1991. g. te da svaki posetilac može da oseti tu mračnu atmosferu.
Na Ovčari je ubijeno 200 ljudi, dok se još uvek ne zna sudbina 61 osobe koja je odvedena iz bolnice.

„Solidarity Walk 4km/h“ donosi priču o putovanju peške dugom preko 3000 kilometara.

Krajem 2016. godine Goran Blažević je krenuo na put tokom kojeg je hodao od Petre u Jordanu do rodnog Umaga, noseći poruku mira i solidarnosti. Iskustva sa svog petomesečnog hodanja pretočio je u knjigu pod nazivom „Svilim.“
Tokom pet meseci hodanja Goran je iz uzavrele pustinje stigao do ledenih planina da bi nasposletku izbio na Jadransko more. Na put je krenuo sam, bez ikakve logistike i sponzora, naoružan samo dobrom voljom i željom da pošalje poruku mira i solidarnosti. Namera mu je bila da prati puteve po kojima su se kretale izbeglice iz Sirije i Iraka. Prehodao je Jordan, Palestinu, Izrael, Kipar, Tursku, Grčku, Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Hrvatsku, pešačeći do Umaga.

Razgovor sa Goranom je vodio Bojan Krivokapić

Novembar, 2017.

Četvrtu godinu za redom Vojvođanski građanski centar organizuje izložbu fotografija „Prvi kadar: Sarajevo / Prizren“ po istoimenom programu koji se realizuje uz pomoć CCFD-Terre Solidarie iz Francuske.
Fotografije su nastale tokom boravka nekoliko mladih u ova dva grada. Oni nikad pre toga nisu posetili Sarajevo, odnosno Prizren, a bili su zainteresovani i spremni da razbiju sopstvene predrasude kreirane dugogodišnjim negativnim medijskim izveštavanjem i političkim izjavama različitih aktera sa negativnom konotacijom.

„Šta ćeš u Prizrenu/Sarajevu, zar je tamo uopšte bezbedno?!“
Pitanje sa kojim se vrlo često susrećemo, iako je od rata u Bosni / na Kosovu prošlo dosta godina, uputilo nas je na neophodnost rada na temi razbijanja predrasuda u vezi sa odlaskom, pogotovo na Kosovo, ali i u Bosnu, i uspostavljanja ličnih kontakata sa ljudima iz tih gradova.
Upravo ti lični kontakti, i lično prisustvo i upoznavanje, omogućavaju da se stekne pravi utisak o tome kakva je situacija danas u tim državama, i kako ljudi reaguju u međusobnim susretima.
Učesnici programa iz Novog Sada, Zrenjanina, Subotice, Jagodine, Sombora, posetili su filmske festivale, Sarajevo film festival i Dokufest, gde su imali priliku da pogledaju brojne dokumentarne filmove u vezi sa ljudskim pravima, i da se upoznaju sa akterima i kreatorima tih filmova.
Takođe, sreli su se i upoznali sa mladim ljudima iz regiona, posetili muzeje, memorijalne centre, spomenike, upoznavali se sa lokalnim stanovništvom i to sve beležili svojim fotoaparatima i telefonima.

Upravo od tih zabeleški, kreirali smo izložbu „Prvi kadar: Sarajevo / Prizren“ na koju vas sa velikim zadovoljstvom pozivamo, a čije se otvaranje održalo u nedelju, 26. novembra 2017. Café-u Pero (Železnička 10) i trajaće sedam dana.

Autori/ke fotografija: Snežana Milanković, Marko Mojović, Viktor Skoko, Bojan Josić, Krstina Molnar, Katarina Kostić i Nikola Maticki.

Novembar, 2017.